Гледајући са временске дистанце од неких 15 сати касније, пошто се на сцени у Њујорку спустила завеса, можемо да констатујемо само једно – легат Рода Лејвера преживео је највећи и једини изазов у последње 52 године.
Да ли ће тај сан неког будућег шампиона икад бити претворен у реалност? Тешко је рећи, барем је тенис спорт који је проткан узбуђењима, неизвесношћу, тајнама, и то га чини тако посебним.
Вероватно је да не постоје речи које довољно могу да утеше и Новака и све нас који смо са њим играли ту велику битку, ту луду вртешку емоција и притиска који је био толико јак да ни свемоћни зид најбољег играча света није могао да издржи, а да не попусти.
Човек целог свог живота сања, има своје визије, има жеље, али као што сви знамо, не може свака да буде испуњена.
Не постоји, нарочито у тенису, бесмртни шампион, вечити победник, човек који у сваком свом мечу изађе на терен и победи. Таквог нема, нити ће га, на срећу, бити.
Јер, у супротном, какав би ти онда био спорт, ако би се све знало унапред.
Желео је, желели смо, желећемо и даље. Нико нема право то да нам оспори.
Али и Данил Медведев је имао своју жељу, и момак је успео да је оствари. Харашо, Данил, свака част момче! Победа без и једне трунке, у виспреном, шампионском стилу, против најбољег на свету. Велика ствар, без сумње.
Још један доказ да је тенис, спорт гладијатора, спорт у којем нема милости, нема примирја, нема ремија као у шаху, фудбалу, рукомету… Остаје само победник.
Данил Медведев је после двонедељне битке, на трону, са високо подигнутим рукама, заслужио је сваки секунд среће, славља. Тај момак има срце велико као Русија и представља садашњост и будућност светског тениса.
Мало је у овој генерацији тенисера таквих алхемичара – ове последње вечери на терену смо видели битку двојице, један чаробњак је имао бољу формулу, бољу стратегију, више енергије.
Ово последње није безначајно. Дан више одмора, скоро шест сати мање на терену, уз повољнији жреб, мање исцрпљивања. Дечко је само искористио прилику која му се указала и на томе му треба честитати, џентлменски и од срца, као што је и Новак учинио.
Алхемија у игри Данила Медведева има много тога преписаног из књиге рецепата његовог такмаца у финалу – у тој страховитој дефанзиви, истрајности, терању противника да одигра ударац више. Да се погоди из немогуће позиције. Одигра под невероватним углом. Али и нешто својствено Русима, распућиновски, без икакве логике, са призвуком некакве магије. Када уђе у тај ментални тунел, у којем види само светло на крају истог, немогуће га је избацити из колосека. Толико је фиксиран на циљ и то је одлика само правих шампиона.
Лекцију из Мелбурна је научио, тада је био фасциниран ситуацијом, противником, али су и тада, као и претходне вечери, одлучивале нијансе, посебни детаљи.
Делић, један делић секунде кашњења на ритерн, на сваку лопту, то је у тенису довољно да направи разлику у оваквим мечевима. То је и сам Новак признао после ове битке. Ноге га заиста нису слушале, а и много тога другог га је издало у зао час.
Да ли је могло другачије? Веровали смо да јесте, да ће Новак и поред огромног притиска успети да пронађе ту надљудску, дивовску снагу као много пута до сада, али није и на томе му нико не може замерити. И он је, на крају свега, показао да је човек. Да има емоције, да је подложан утицају са стране, да уме и да заплаче. Човек, шампион, и још наш.
Ипак, ниједан пораз, ма колико болан он био, неће пореметити ту љубав и то поштовање које имамо према њему.
Лако је из интернет јазбина и удобности соба распредати о томе шта је требало и како је требало, делити савете, али зар би ико од тих истих који су сада спремни да извуку сабље, да је имао прилике да буде у Новаковој кожи, одбио на старту сезоне да на крају има три гренд слема и финале?
Сумњам да би. Прихватило би се то оберучке.
Можда је сценарио био болан, јер да није било те јурњаве за историјом, временом, да је тај пораз дошао усред, а не на крају гренд слем сезоне, све би било другачије.
Овако, остало нам је да свима, заједно са Новаком лижемо њујоршке ране. То није лако, није пријатно, али је у духу спорта. Све је у томе, устати после пада. Усправити се.
После две луде недеље на Квинсу, шта смо добили, где нас је то довело на крају још једне слем сезоне?
Добили смо два бисера, два тинејџерска чуда код девојака, Ему Радукану и Лејлу Фернандес, које ће обасјавати највеће тениске позорнице наредних година.
Од девојчукра из Кента, квалификанткиње, која је пре почетка квалификација изгубила бежичне слушалице, да је умало закаснила на меч јер их је, забога, тражила, до гренд слем шампионке? Какав је то био нестваран сценарио! Рекла је себи да ће, ако победи у у било ком мечу од зараде купити нове слушалице!
Е па Ема, рачунај сада сама колико слушалица можеш да купиш за 2,5 милиона долара! Заслижила си дефинитино оне најскупље и најбоље.
Такође, добили смо и бисере код тенисера, пре свих Карлоса Алкараса, и ко зна шта би било да га повреда није зауставила. Не заборавите, Шпанац је освојио и јуниорску титулу, у види Данија Ринкона. Све се мења, само „армада“ наставља продукцију озбиљних играча, као на филмској траци.
Кад смо код филмова, последњег дана турнира, на „Артур Ешу“, који је у свом том спектру чуда постао неочекивано и место вулканске подршке за Новака Ђоковића, видели смо читаву плејаду холивудских старова у виду Бреда Пита, Алека Болдвина, Бена Стилера, Бредлија Купера. Јунаци трилера присуствовали су завршном трилеру турнира, али изостао је расплет у виду крунисања једног тениског краља. И не сумњам да су многи од њих због тога били тужни.
Њујорк, као Њујорк. Оставио нас је буновне, грогиране у том свом урагану емоција узбуђења, оставио је и чланове „велике тројке“ поравнате, да у 2022. улазе са истих позиција, са по 20 слемова.
Можемо ли још причати о тој трци за ГОАТ? Сада, када је и Данил Медведев рекао да је Новак за њега највећи свих времена? Када су Федерер и Надал повређени и ко зна какви ће ући у битке у наредној години.
Некако је извесније да гледамо Новаков наставак трке са овим долазећим шампионима, који напредују рапидно, који су из турнира у турнир све незгоднији, све опаснији.
Четири финала ове године са њима, три победе и пораз. Доказ да он и у 35. години још може да се носи са њима, али са пуним резервоаром енергије.
Да ће од Мелбурна, када се тениска сезона поново закотрља, бити узбудљиво, ту нема сумње, али дотле треба заборавити на све.
За Новака ће бити најбоље да што пре одува прашину, усправи се. Да не остане дуго испод њујоршког покривача.
Његове речи на крају како још није рекао све што има и да ће наставити да стреми својим циљевима, дају нам наду да ће овај пораз, бити убрзо потиснут светлом нове победе.
На Новаку је са сачува ту глад, сачува ту ватру за будуће битке.
Иде 2022. Знамо га. Нема повлачења, нема предаје.
Извор: Б92
Аутор: Зоран Кецман
