Određene promene na globalnom planu, kao i vrlo vidljivi sukobi koji se rasplamsavaju povodom verskih pitanja, dovode u sumnju tvrdnju da religija gubi na svom značaju.
Da bi neko društvo moglo postati “postsekularno” ono prethodno mora da prođe kroz fazu “sekularnosti”. Dakle, taj se sporni stav može odnositi samo na dobrostojeća evropska društva i na zemlje poput Kanade, Australije i Novog Zelanda, to jest na zemlje u kojima su građani protokom vremena polako gubili vezu sa religijom, da bi od kraja Drugog svetskog rata do danas ta veza dodatno drastično popustila. U tim je zemljama uglavnom raširena svest o sekularizaciji društva. Ali ako upotrebimo indikatore koje obično koristi sociologija religije možemo reći da se versko ponašanje i verska uverenja domaćeg stanovništva u međuvremenu nisu toliko drastično promenila da bi na osnovu njihovog opisa bilo opravdano ta društva nazvati “postsekularnim”. Kod nas trendovi udaljavanja vernika od crkve, kao i pojava novih spiritualnih oblika religioznosti, ne uspevaju da kompenzuju opipljive gubitke koje su pretrpele velike religijske zajednice.
Međutim, određene promene na globalnom planu, kao i vrlo vidljivi sukobi koji se rasplamsavaju povodom verskih pitanja, dovode u sumnju tvrdnju da religija gubi na svom značaju. Među sociolozima ima sve manje poklonika, jedno vreme nesporne teze, kako postoji veza između modernizacije društva i sekularizacije stanovništva. Hajde da razmotrimo tri pretpostavke na kojima počiva ova naizgled prihvatljiva teza.
Kao prvo, progres nauke i tehnologije zahteva antropocentrično shvatanje celine sveta koji je “lišen začaranosti”, budući da se može kauzalno objasniti; naučno prosvećena svest teško da može ići ruku pod ruku sa teocentričnim i metafizičkim slikama sveta. Kao drugo, u procesu funkcionalne diferencijacije društvenih podsistema, crkve i verske zajednice gube svoj uticaj na pravo, politiku i javno blagostanje, kulturu, obrazovanje i nauku; ograničavaju se na svoju izvornu ulogu upravljanja “dobrima spasenja”, pretvarajući praktikovanje religije u manje ili više privatnu stvar i gubeći time značaj i uticaj na javnoj sceni. Konačno, kako društva prestaju da se oslanjaju na agrar i postaju sve više industrijska i postindustrijska, tako rastu i nivoi socijalne sigurnosti i blagostanja; sa smanjenjem rizika i sve većom egzistencijalnom sigurnošću nestaje i potreba pojedinca za praksom koja počiva na obećanju da je kroz komunikaciju sa “onostranim”, to jest s kosmičkom silom, moguće obuzdati kontingencije kojima se inače ne može upravljati.
Ovo su bile glavne polazne tačke i razlozi za tezu o sekularizaciji. U ekspertskoj javnosti i među sociolozima ova teza predstavlja predmet sporenja i kontroverze već više od dve decenije. U poslednje vreme, u okviru ne baš sasvim neutemeljene kritike evrocentrično sužene vizure, spominje se čak “kraj teorije sekularizacije”. Amerika, u kojoj se već dugo ne smanjuje vitalnost verskih zajednica, niti opada broj vernika i verski aktivnih građana, ipak predstavlja vrhunac modernizacije. Mada je dugo smatrana važnim izuzetkom u trendu sekularizacije, danas, kada smo naoružani novim spoznajama koje pružaju globalno prošireni pogledi na druge kulture i svetske religije, možemo reći da Amerika izgleda kao potpuno redovan slučaj. Pođemo li od revizionističkog stanovišta, izgleda kako će pre biti da događaji u Evropi, i njen zapadnjački racionalizam koji je trebalo da bude uzor ostatku planete, danas predstavljaju izuzetak a ne pravilo, poseban a ne tipičan put.
Izvor: Peščanik
