U Evropskoj uniji bi željeli da vide da se recept iz Crne Gore primijeni na Bosnu i Hercegovinu i zemlja izvuče iz zagrljaja korupcije i organizovanog kriminala.
Sali Beriša 2013, Nikola Gruevski 2016, Hašim Tači 2020, Milo Đukanović 2023… Ko je sledeći? Bakir Izetbegović pa Milorad Dodik. Balkanske autokrate i kleptokrate, ili perjanici neoliberalnih demokratija i hibridnih režima, jedan po jedan, napuštaju glavne političke pozornice. Istina, sporije nego što bi građani želeli, ali brže nego što su se oni nadali. Beriši je zabranjen ulazak u SAD i Veliku Britaniju zbog korupcije i veza sa organizovanim kriminalom. Gruevski je u egzilu u Mađarskoj kod Viktora Orbana. Tači je u zatvoru i pod procesom za ratne zločine na Kosovu. Đukanoviću mandat ističe 21. maja i mnogi se pitaju gde će osvanuti 22. maja?
Pred liderom DPS-a je veoma težak izbor. Da li da spasava sebe, ili da brani ono što je sticao i predstavljao kroz čitavu svoju karijeru. Sudbina stranke koja je vedrila i oblačila Crnom Gorom više od trideset godina je u Milovim rukama. Paradoksalno, jedina opcija koju sebi ne može da priušti Đukanović je mirna politička penzija u Crnoj Gori posle 34 godine provedene na vlasti.
U slučaju da odlazeći predsednik ostane u zemlji i bude spreman da odgovori na sve što ga čeka, DPS će imati šansu da preživi, da se konsoliduje, iznedri nove lidere i opstane na političkoj pozornici Crne Gore. Međutim, ako Đukanović napusti Crnu Goru, DPS će doživeti, u najboljem slučaju, sudbinu grčkog PASOK-a, izraelskih laburista ili francuske Socijalističke partije koji “životare“ oko izbornog cenzusa, dok će u najgorem scenariju proći kao Italijanska socijalistička partija (PSI) čiji je istorijski lideri Betino Kraksi umro kao begunac u Tunisu jer nije želeo da bude uhapšen i procesuiran za korupciju u Italiji.
Negativna kampanja predstavljanja Jakova Milatovića i stranaka koje su ga podržavale na predsedničkim izborima kao srpskih ili čak ruskih “trojanskih konja” u Severnoatlantskoj alijansi i porodici zapadnih demokratija, vratila se kao bumerang svojim autorima u stilu narodne: ne pada sneg da zaveje breg, nego da svaka zverka ostavi trag.
U prethodnom periodu dok su pojedini političari, intelektualci, analitičari, pripadnici civilnog sektora, novinari, u zemlji, regionu i EU ostavljali svoj trag predstavljajući promenu vlasti u Crnoj Gori kao srpsku i rusku pošast, u kancelarijama najvažnijih prestonica Starog kontinenta, uključujući i Brisel, Crna Gora je uzimana kao obrazac kako treba postupiti u Bosni i Hercegovini i izvući zemlju iz zagrljaja korupcije i organizovanog kriminala.
Naime, u našem regionalnom ali i evropskom okruženju postoje ljudi koji svoju srbofobiju već tri decenije uspešno maskiraju zahvaljujući Slobodanu Miloševiću i dobrom delu srpske političke i intelektualne elite koja je izuzetno antizapadno nastrojena. Te osobe su izgradile karijere i lično blagostanje predstavljajući šovinizam prema Srbima kao prozapadno opredeljenje, baš kao što su na suprotnoj strani antizapadnu histeriju oblačili u srpski patriotizam.
Osim proevropske Srbije, najveća žrtva pomenuta dva lukrativna narativa je bila Crna Gora. Prvima je služio da pokažu da su Srbi nepopravljivi antizapadni element – setite se nedavnog istraživanja javnog mnjenja jedne nevladine organizacije u kojima su Srbi iz Crne Gore predstavljeni kao retrogradni – dok je srpskim ultranacionalistima okupljenim oko opskurnih portala bio dokaz da su EU i NATO nepopravljivo antisrpski. Novi politički talas u Crnoj Gori i nova generacija političara je srušila tu jednačinu po kojoj su Srbi ili “Šešelj” ili “Čanak”, ili njihove “light” verzije. Zato su bili izloženi prljavoj propagandi i širenju, eufemistički rečeno, neistina i podmetanja i sa jedne i sa druge strane.
U suštini, istorija se ponavlja samo u svom dijametralnom izdanju: kao što je za kralja Nikolu, pre 120 godina, kakva-takva demokratska vlast u Beogradu bila opasnost, tako je za današnji režim u Beogradu, noćna mora da Crna Gora, u kojoj zaista nije važno ko je Crnogorac a ko Srbin, bude uspešna, uzorna članica NATO i da grabi ka članstvu u EU. Konkretan dokaz da politički predstavnici srpskog i crnogorskog naroda mogu da budu drugačiji, izvan šeme „Šešelj-Čanak“.
Dakle, dok su se iz DPS-a upinjali da prikažu da u EU vide novu vlast kao prorusku i prosrpsku, u Briselu i u institucijama EU su vrlo pozitivno ocenjivali rad glavnog specijalnog tužioca Vladimira Novovića i njegovog tima, kao i promene u tužilaštvu i celom aparatu koji radi na otkrivanju korupcije, organizovanog kriminala i drugih krivičnih dela. “Čekali smo 15 godina da se tužilaštvo probudi u Crnoj Gori i počne da radi svoj posao”, bila je konstatacija koju smo čuli u nekoliko bekgraund brifinga sa kontaktima u vodećim članicama EU koji su upoznati sa crnogorskim dosijeom.
U EU bi želeli da vide da se recept iz Crne Gore primeni na Bosnu i Hercegovinu. Odnosno, da se stvore politički uslovi, kao što je to bio slučaj sa Crnom Gorom posle izbora 30. avgusta 2020. godine, da se formira novo tužilaštvo koje ne bi bilo pod kontrolom političara i kriminalaca, predvođeno novim profesionalnim i stručnim kadrom. Zbog toga su Bakir Izetbegović i Milorad Dodik postali nervozni i veoma agresivni u političkim nastupima u poslednjih nekoliko meseci. Znaju da su političke promene u Federaciji BiH uvod u ozbiljne reforme u pravosuđu na entitetskom nivou a zatim i na državnom.
U tom kontekstu prvi zadatak je izbacivanje SDA iz struktura vlasti i Bakira Izetbegovića. SDA je u EU institucijama percipirana kao stranka koja je najodgovornija za endemsku korupciju u BiH i sve dok ona bude deo vlasti, kao što je bio slučaj sa DPS-om u Crnoj Gori, neće biti pomaka u poštovanju vladavine prava kao i u izgradnji nezavisnog i profesionalnog pravosudnog sistema.
Predsednik Republike Srpske je otvorio previše frontova, a manevarski prostor mu se suzio. Dodik je postao klasičan primer političara iz Linkolnove maksime koji obećavao da će da uradi ono što ne može i sada mora da uradi ono što ne sme. Drugim rečima, Dodik je dao previše obećanja Moskvi koja ne može da ispuni, a budući da su se Amerikanci poprilično aktivirali, što direktno, što indirektno, u BiH i na Zapadnom Balkanu u poslednjih godinu dana, nema prostora da radi “ono što se ne sme”, i zato je prilično nervozan. Između ostalog zato što je obećanja davao i zapadnoj strani.
Između Dodika i Dragana Čovića, lidera Hrvata u BiH, došlo je do zahlađenja odnosa. Njihova personalna alijansa je izgubila na težini sa novim savezništvima u Federaciji BiH, a dovedena je u pitanje i sa novom pozicijom Hrvatske u Severnoatlantskoj alijansi i u odnosima Zagreba vis-a-vis sa Vašingtonom. Budući da Dodikova i Čovićeva alijansa nije izraz interesa Srba i Hrvata u BiH, već njihovih ličnih afiniteta, to bi moglo da proizvede značajne promene zbog kojih je Dodik sve nespokojniji. Evropska unija je obazriva i još uvek nije odlučila kako će da postupi prema Dodiku. Strategija je da se ne preduzimaju mere dok se vlast ne formira definitivno na svim nivoima u BiH, ali i dok se ne završi veoma važna epizoda u dijalogu između Beograda i Prištine.
Željko Pantelić
Izvor: Vijesti
