Do sada sam na pitanje zašto u velikoj meri sekularizovana društva ipak možemo da nazovemo „postsekularnim”, pokušavao da odgovorim sa stanovišta sociologa koji posmatra situaciju. U tim društvima religija ima svoje mesto i značaj na javnoj sceni, dok sekularistička ubeđenost da će religija u procesu ubrzane modernizacije nestati svuda u svetu, gubi tlo pod nogama.
Ukoliko, međutim, usvojimo perspektivu učesnika, nameće nam se drugačije, normativno pitanje: kako da razumemo sebe kao pripadnike postsekularnog društva, i šta jedni od drugih treba da očekujemo kako bismo u uslovima naših istorijski čvrsto ukalupljenih nacionalnih država sačuvali civilizovane odnose i ophođenje između građana, uprkos rastu pluralizma kako u kulturi tako i u religijskim shvatanjima u svetu?
Sva evropska društva danas suočena su sa ovim pitanjem. Dok sam, pripremao ovo predavanje, izveštavanje medija, samo tokom tog jednog vikenda, ponudilo mi je tri različita „slučaja”. Francuski predsednik Sarkozi je za 4000 povećao broj pozornika i policajaca u predgrađima Pariza koja su ozloglašena po ispadima mladih Alžiraca; kenterberijski nadbiskup preporučio je britanskim zakonodavcima da usvoje određene delove šerijatskog prava koji su vezani za porodična pitanja i primene ih na muslimane u Velikoj Britaniji; devetoro Turaka, od čega četvoro dece, poginulo je u požaru u stambenoj zgradi u Ludvigshafenu, te su, iako uzrok požara još nije bio otkriven, turski mediji odmah reagovali s dubokom sumnjom i velikim negodovanjem; zatim je turski premijer prilikom posete Nemačkoj obišao mesto požara i nakon toga u javnosti nastupio na način koji nimalo nije doprineo smirivanju situacije, što je, na kraju, izazvalo veoma oštre reakcije u nemačkoj štampi.
Ove debate poprimile su još zaoštrenije tonove nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine. Po svom kvalitetu izdvajaju se diskusije koje su započete u Holandiji, povodom ubistva Tea van Goga, kao i u Danskoj kada su u pitanju bile karikature proroka Muhameda. Odjeci ovih diskusija osetili su se i izvan granica ovih država, širom Evrope. Meni su bile zanimljive pozadinske pretpostavke onih učesnika koji su raspravi o “Islamu u Europi” dali tako eksplozivnu snagu. No pre nego što uronim u filozofsko jezgro ovih recipročnih prebacivanja, moram precizno da skiciram zajedničko polazište suprotstavljenih strana – doktrinu o odvojenosti crkve od države.
Odvojenost crkve od države
Sekularizacija državne vlasti bila je primeren odgovor na verske ratove s početka novog doba. Načelo “odvajanja crkve od države” primenjivalo se korak po korak, u različitim društvenim uređenjima različitih država i uvek na različit način. U meri u kojoj državna vlast ima sekularni karakter, dotad tolerisane verske manjine osvajaju svoja prava – od prava na slobodu veroispovesti do jednakog prava na slobodno i ravnopravno praktikovanje svoje vere. Pogledamo li kako se istorijski odvijao taj dugi proces koji seže sve do dvadesetog veka, dosta ćemo naučiti o pretpostavkama grupnih dostignuća inkluzivne, za sve građane jednako valjane, verske slobode.
Nakon reformacije, država se najpre našla pred temeljnim zadatkom pomirenja konfesionalno podeljenog društva, dakle uspostavljanja reda i mira. U kontekstu današnje debate, holandska autorka Margriet de Mor ovako podseća svoje sugrađane na te početke: “Tolerancija se obično povezuje s poštovanjem ali naša tolerancija, čiji su koreni u 16. i 17. veku, uopšte ne počiva na poštovanju, naprotiv. Mrzeli smo vere drugih, katolici i kalvinisti nisu imali ni trunku poštovanja prema gledištima druge strane, a osamdesetogodišnji rat nije bio samo pobuna protiv Španije nego i krvavi džihad ortodoksnih kalvinista protiv katoličanstva”. Uskoro ćemo videti na kakvu je vrstu poštovanja mislila Margriet de Mor.
Po pitanju reda i mira, državne vlasti su, čak i kada su bile vezane za dominantnu veroispovest, bile primorane da se drže neutralne pozicije. Morale su razoružati sukobljene strane, pronaći primerene aranžmane za prijateljski zajednički život neprijateljskih veroispovesti i nadgledati njihovu mirnu koegzistenciju. U konfesionalno podeljenim zemljama kao što su Nemačka ili Holandija, neprijateljske potkulture se često tako ugnezde da zapravo ostaju potpuno strane jedna za drugu. Međutim, upravo se takav modus vivendi pokazao nedovoljnim (i to je ono što bih voleo da podvučem) kada su ustavne revolucije kasnog 18. veka proizvele novi politički poredak u kojem je potpuno sekularizovana državna vlast podvrgnuta istovremeno i vladavini zakona i demokratskoj volji naroda.
Izvor: Peščanik (S engleskog prevela Lana Budimlić)
