„Šta će Crnoj Gori toliko banana“ pitao se pokojni Momir Bulatović na TV sučeljavanju sa Milom Đukanovićem
Hajdučija i četovanje bile su ozbiljne privredne grane u kamenoj Crnoj Gori.
Ono malo zemlje oteto od kamena mogle su da obrade žene i deca.
Kad je vladika Rade sklopio sporazum sa hercegovačkim begovima Rizvanbegovićima pod pretnjom mušketanja-strijeljanja o zabrani upada crnogorskih hajduka i pljačkanja po Hercegovini razgovarali su dvojica Cuca:
„Je li vladika Rade zabranio da se četuje po Piperima i Bjelopavlićima. Po Vasojevićima?“
„Ništa o tome nije rečeno!“
„E onda je sve u redu!“
Sve tajne su skrivene u jeziku.
Ako pogledate naslove crnogorskih junačkih pesama koje nisu ukorenile se u našoj epici videćete:
„Plijen konja tih i tih tu i tu“
Kakva krađa: Plijen!
Ili „Udar na ovce……“
Kao da su ovce Turci.
Kad se otvorila granica Jugoslavije krenuli su potomci crnogorskih hajduka i harambaša, potomci četovođa u pohode po Evropi.
Gde mi je taj i taj?
Otišao da „radi preko.“
Kad za nekog kažu da „radi preko“ to ne znači da je na baušteli, da je gastarbajter. Hajdukuje po Milanu, Parizu, Amsterdamu.
Oni su doneli prvi „bijeli mrs„ u Crnu Goru.
„Dobra je kukuruza i kačamak samo oće puno bijeloga mrsa“ govorila je muslimanka komšinica Zaida mojoj babi Ikoniji. Sećam se kao da je juče bilo.
Bijeli mrs je tad značio –sir, kajmak, kiselo mijeko.
Ali vremena se mijanjaju, a sa njima i jezik.
Sve je manje sira i kajmaka. Opustele planine. Nigde se više čaktar ne čuje.
Ali se zato ima brate „bijeloga mrsa“ kako kokain zovu u Crnoj Gori prema potrebama.
Naravno i banana.
Banane su ambalaža.
Niko nije prebrojao koliko ima silosa za zrijevanje banana.
Ne znam kako će nova vlast zabraniti uvoz banana u Crnu Goru.
„Šta će Crnoj Gori toliko banana“ pitao se pokojni Momir Bulatović na TV sučeljavanju sa Milom Đukanovićem.
Banana je bilo toliko da su i rakiju od njih pekli.
To je čuvena, “ rakija za armirače“
Sećam se jedne davne i gladne godine u Beogradu.
Primicao se rođendan na koji smo bili pozvani Željko i ja. Rođendan njegove devojke, a sad žene koja je živela u studentskom domu „Patris Lubumba“
„Da ponesemo paket banana?“ pitao sam ga.
„Odakle nam pare“!
„A odakle sam ja? Idemo na kvantaš“
Tamo sam imao školskog koji je kamionom dovozio banane na beogradski kvantaš.
Nađemo ga i zamolim da nam da paket banana po nabavnoj ceni.
„Za tebe uvek, brate.“
„Koliko je to para?“ pitao je zbunjeni Željko.
„Za vas ništa. Niti sam ih platio, niti vi meni šta dođete. Dobio sam od druga koji nije znao šta da radi sa njima. Pa me častio kamion banana. On radi sa „bijelim mrsom“.
Željko zinuo ko peš i gleda njega.
Uzmemo banane i sa njima u ženski blok u studentskom domu „Patris Lumumba“
Prethodno kupimo crvenu traku i uvežemo paket. Mašnicu napravim. Surova godina.
Plate deset maraka, a mi doneli sanduk banana.
Bilo je za čitav sprat.
Ujutru smo doručkovali pohovane banane. Za ručak naprave tortu od banana.
Godinu dana kasnije bila je svadba.
Mladenci su zahtevali da torta mora biti od banana.
Zahvaljući tim bananama, ona je pristala da se uda za njega.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
