Пише: Јелена Јоргачевић
Узимам поново у руке Меланхолију отпора, унапред узбуђена због путовања кроз густе, дуге и хипнотичке реченице. На сваких неколико минута зује нотификације. Иако одлучујем да не гледам поруке, вести, обавештења и најаве, сваки звук ме тргне, враћајући ме изнова у свет из којег макар на сат времена покушавам да побегнем. Пажња почиње да ми лута. На страни двадесет, ничим изазвана, узимам телефон, одиграм судоку, прочитам наслове. Само најважније. Враћам се Краснахоркаију већ добрано расутих мисли. Дете сам свог времена, ништа више. Она права, дубока, усмерена пажња је окрњена; ова друга, расцепкана, која може да прати пет ствари истовремено, у добром је замаху. Али може то и горе.
“Да ли нас Гугл заглупљује?”, писао је још пре дванаест година Николас Кар у “Атлантику”. Јер медији не само да дају материјал за мишљење, већ обликују сам процес мишљења (сви се сећамо Маклуана). “А оно што интернет, изгледа, чини јесте да постепено раскрчује моју способност концентрације и промишљања. Мој ум сада очекује да прима информације онако како их интернет дистрибуира: у брзој, фрагментисаној струји. Некада сам био ронилац у мору речи. Сада клизим по површини као тип на воденом скутеру”, закључио је Кар.
Теоретичари медија пишу о томе како нови медији преображавају начин на који наша пажња функционише – од усмерености и дугорочног памћења ка краткорочном, ка обављању више рутинских задатака истовремено, али без стварне посвећености. А управо захваљујући превођењу краткорочног у дугорочно памћење повезују се нова знања са претходним.
Још на почетку новог миленијума, Томас Хилан Ериксен у Тиранији тренутка закључио је да нешто озбиљно није како треба: океан информација је, уместо бриљантно обавештених, створио гомиле збуњених: мисли су нам кратке и испрекидане, свет се згушњава, међупростори се попуњавају… Брзина је дрога која ствара зависност, она производи поједностављења, а последица тога још нисмо ни свесни, пише овај норвешки антрополог. Од тада је прошло више од 20 година.
Наравно, фасцинантан технолошки развој, укључујући и друштвене мреже, донео је прегршт добра. Сведоци смо ланца солидарности који су друштвене мреже помогле, неупоредиво лакшег долажења до информација, веће ефикасности и олакшавања немалог броја послова… Међутим, акценат овог текста је на неким од оних аспеката услед којих нам је нешто одузето захваљујући друштвеним мрежама. Размишљамо ли довољно о томе? Одупиремо ли се? Јесмо ли уопште свесни опасности које се отварају пред генерацијама које долазе?
Снимање патње
У новогодишњој ноћи, у бару у швајцарском скијалишту Кран-Монтана избио је пожар: погинуло је четрдесет људи, а 119 је повређено. Неки су изгубили животе покушавајући да спасу друге. Но, један од снимака који круже приказује прве тренутке пожара – музика и даље свира, плафон гори, пламен је застрашујући. Ономе ко зна којом се брзином ватра шири, јасно је да ће ускоро наступити трагедија. Ипак, један мушкарац покушава да је угаси неком крпом, док сви остали снимају и певају.
Питања се нижу: да ли би жртава било мање да тог снимања није било? Да ли би, у неким другим ситуацијама, страдања била мања да очевици нису посезали за телефонима уместо да притекну у помоћ? Интернет врви од снимака – не са сигурносних камера, већ оних који бележе нечије “последње тренутке”, насиље над слабијима, призоре у којима се присутни, “пролазник” понаша као публика у позоришту, а не као сведок стварне патње.
Да ли је могуће да се људски инстинкти у савременом друштву заиста мењају? Мења ли се наш мозак? Да ли страх од егзистенцијалне опасности може бити потиснут жељом да будемо виђени, а наш садржај буде популаран? Да ли би се ово могло превести у нови страх од одбацивања и социјалне невидљивости? Какве дугорочне последице технолошке промене могу имати не само по појединца већ и по друштво у целини?
Пригушивање емпатије
Није реч о промени инстинката у савременом добу – они су ипак производ много дужих еволутивних процеса – већ о промени понашања и навика, свега онога што се обликује учењем, објашњава за “Време” Тамара Џамоња Игњатовић, професорка на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду. “У ситуацијама егзистенцијалне претње основни порив је протективна активност; механизми борбе, бекства и замрзавања аутоматски су одговори”, каже Џамоња Игњатовић, додајући да су у ситуацијама попут оне у швајцарском бару неки људи у стању да брзо успоставе рационалну контролу над понашањем. Тада могу, уместо да панично беже, да потраже излаз или помогну другима – што су корисна рационална понашања код емотивно стабилних особа. Међутим, постоји и друга страна.
“Савремени начин живота намеће и друге вредности, не само алтруистичке и солидарне. Тај нови модел поручује – ако си присутан на друштвеним мрежама, то је доказ да је твој живот узбудљив, вредан. Отуда ситуације у којима се снима нечије страдање долазе као природна реакција преузимања контроле након емоционалног аутоматског одговора, али је та контрола обликована друштвеним и културним вредностима које су данас у одређеном смислу извитоперене”, наставља Џамоња Игњатовић.
Другим речима, та контрола није функционална са становишта основних људских вредности, већ делује као пригушивач емпатије. Друштвене мреже, као доминантан начин егзистенције за многе, утичу на наш однос према другима – то више нису страдали којима, рецимо, нисмо пружили помоћ, већ догађаји на екрану, лишени вредновања људског живота. “Снимање постаје важније од помоћи другоме, а наша важност мери се кроз видљивост, односно број лајкова”, истиче Џамоња Игњатовић.
Такође, постоји још један важан аспект. Како за “Време” истиче психолошкиња Добринка Кузмановић, професорка на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Семинару за друштвене науке, “дигитални простор људе често излаже великој количини туђих емоција и узнемирујућих садржаја, али без реалне могућности да се на њих адекватно реагује”. Таква диспропорција, објашњава даље Кузмановић, може довести до емоционалног замора, повлачења или површног реаговања, као облика психолошке самоодбране. У том смислу, снимање може служити и као вид психолошког дистанцирања. А када више људи снима, додаје она, умањује се и субјективни доживљај опасности.
Слични механизми уочавају се и код такозваних дигиталних изазова, посебно распрострањених међу младима. И ту се поново враћамо потреби за припадањем.
“У тим ситуацијама појединци се свесно излажу ризичним околностима како би своје понашање јавно поделили”, наставља Кузмановић. “Када је опасно понашање друштвено награђено пажњом, лајковима, осећањем укључености или припадности групи, оно добија додатну вредност. Страх тада не нестаје, али бива потиснут потребом да се буде део групе или да се у њој стекне статус.”
Није само до појединца
Укратко, како кажу наше саговорнице, инстинкти су исти, као и основне људске потребе, али се мења начин на који их живимо. Мењају се пожељне вредности, начин на који радимо и мислимо, социјални односи. И поред непрестане (као) комуникације, влада епидемија усамљености, теоретичари пишу о плитким односима који све више доминирају. И најпре, а везано за све поменуто, мењају се – истиче Кузмановић – начини на које користимо сопствене психолошке капацитете, а те промене “не дешавају се нагло, већ кроз свакодневне навике које временом постају нови стандард функционисања”.
“Основне људске потребе данас су дубоко уткане у дизајн дигиталног простора”, објашњава Кузмановић, додајући да су дизајнери дигиталног окружења тих потреба веома свесни и да њима активно манипулишу. Због тога се све чешће говори о такозваном експлоатативном дизајну, односно дизајну усмереном на пажњу корисника – системима осмишљеним да што дуже задрже пажњу, појачају емоционалне реакције и створе навику сталног враћања.
Пример par excellence јесу друштвене мреже. Иначе, поједине друштвене мреже, попут ТикТока, делују слично као слот машине у коцкарници, са ослобађањем допамина, зависношћу и тежњом само за тренутним задовољством. Уз то, млади мозгови су подложнији софистицираним алгоритамским манипулацијама и улепшаним, филтрираним (као) реалностима.
А потреба да се припада заједници и да се буде примећен постоји одувек. “Та потреба није нова, о чему говори и Масловљева теорија хијерархије потреба – ново је технолошко окружење које је препознало њен потенцијал и научило како да га систематски користи”, каже Кузмановић. Али како даље наглашава, важно је овде не пренебрегнути две ствари: прво, одговорност не може бити искључиво на појединцима – иако се често инсистира на личним изборима, самоконтроли и индивидуалној одговорности – јер је окружење дизајнирано тако да привлачи пажњу, обликује навике и подстиче одређене обрасце понашања. Управо зато је неопходно размишљати о структурним и системским решењима. Ова тема онда отвара друго широко и важно поље – о правном и другом регулисању дигиталних платформи и алгоритама, јачању медијске писмености, мењању образовних програма…
Затим, још увек не знамо какве ће дугорочне последице све ове промене имати по појединца. Не постоје поуздани и једнозначни емпиријски налази, а уз то се промене одвијају толико брзо да их наука тешко прати. “Научни процеси су по природи спорији – захтевају време, поновљивост и дистанцу”, подсећа Кузмановић, додајући да се многи учинци технолошких промена на нас не могу регистровати одмах, већ постају видљиви тек знатно касније.
Јелена Јоргачевић: Зашто митрополит Јустин није могао да ћути?
(Не)прилагођени
Постоји и осећај да технологија иде брже него што ми можемо да је “испратимо”, или – како Џамоња Игњатовић сумира – ми нисмо телесно и физиолошки припремљени за брзину технолошких промена.
Кузмановић додаје да право питање није колико брзо можемо да се прилагодимо технологији већ – како да је ускладимо с људским потребама и капацитетима. Како даље објашњава, еволутивно гледано, човек је опремљен механизмима адаптације и саморегулације на свим нивоима, биолошком, когнитивном и емоционалном. Жан Пијаже, чувени развојни психолог, развој је разумевао управо као процес адаптације, односно као равнотежу између асимилације и акомодације. Другим речима, до прилагођавања долази онда када човек делимично мења себе, а делимично прилагођава окружење сопственим потребама. Међутим, “пренето на дигитални план, промене се дешавају тако брзо и таквих су размера да бих рекла да превазилазе човекове могућности прилагођавања. Нема сумње да наше тело није ‘дизајнирано’ за сталну будност и укљученост коју нам намеће дигитално окружење: неисцрпни извор информација стално нам је у руци или џепу…”
Професорка Кузмановић подсећа да се почетком 21. века говорило о дигиталним урођеницима, генерацијама које одрастају уз дигиталне технологије, као онима који су предодређен за дигитални свет. “Данас се, међутим, види да је то био мит и да човек има ограничене капацитете.”
Сви трпе последице прекомерне и проблематичне изложености екранима. Листа је дуга: лошија концентрација и памћење, нижи праг трпљења досаде, лутајућа пажња, симплификованија мисао, затим проблеми поремећеног сна, хроничног умора, напетости у телу, непрестане будности, смањења отпорности на стрес…
Да ли је компјутер добар за душу?
Коначно, колико се заиста мењамо, онако дубински? И шта ће са нама учинити нова огромна промена – вештачка интелигенција?
Кузмановић подсећа на књигу Интернет мозак, аутора Смола и Воргана, у којој они износе тезу да свакодневна употреба дигиталних алата постепено јача нове неуронске путање у мозгу, док неке старије, ређе коришћене, слаби. “Другим речима, дигитална технологија не мења само наше навике, већ и начин на који мозак функционише. Аутори чак говоре о својеврсном дисконтинуитету у људској еволуцији – о томе да се мозак данас мења брже него икада раније у историји”, каже саговорница “Времена”, поново подвлачећи да није реч о промени као таквој, већ о томе како се мењамо, шта подразумевамо под напредовањем, а шта под назадовањем. “Кључно у томе је шта ћемо препустити технологији, а шта ћемо задржати као вештине које желимо да развијамо. Еволутивни исход неће зависити само од технологије већ од друштвених одлука, образовања и вредности које сами постављамо и негујемо.”
Али све ове дилеме сежу стотинама, чак пар хиљада година далеко. “Још у античко доба Платон је изражавао бојазан да ће писана реч нарушити човеково памћење. Испоставило се да памћење није нестало, али се променило – део когнитивног терета премештен је ван човека у културна средства”, каже Кузмановић. “У том смислу, вештачка интелигенција је још једно културно оруђе, додуше другачије од свих до сада, које ће променити наше когнитивно функционисање – неке функције ће појачати, неке ослабити или преузети.”
Апропо дилема, једна занимљивост за крај: У уводу своје књиге Ериксен истиче како се и само писање променило – некада је, аутор, ма шта да саставља, морао у глави да има дугачак, линеарни ток мисли или драмски ток и то пре прве реченице. Данас, рукопис, скоро до пре сам крај, може изгледати као бушан сир из цртаћа о Тому и Џерију, па се у њега убацују делови, додају одељци…
А тачно деценију раније, 12. септембра 1991, Чарлсу Буковском се покварио компјутер. Враћа се, гунђајући, писаћој машини. У свом Дневнику (превео Флавио Ригонат, 4. изд, ЛОМ, Београд 2013) пише како се његова два издавача грдно вређају што он иначе пише на компјутеру, гњаве га и напорни су. “Свестан сам да компјутер не може да пише уместо мене. Да може, не бих га желео (…) (Њихова) поента је била да компјутер није добар за душу. Шта сад, мало је тога добро за душу (…) Ти људи мисле како треба увек да будеш на крсту и крвариш да би имао душу (…) Нека се они пењу на крст, честитаћу им. Али патња не ствара писање, то ради писац.” А онда закључује, у свом стилу, кад издавачи виде да је опет куцао на машини, помислиће: “Ето, Буковском се вратила душа. Ово се много боље чита.”
Нове речи
Занимљиво је и поменути речи које су ушле у наш говор, а вешто илуструју тему утицаја друштвених мрежа и уопште живљења у савременог дигиталном окружењу. Издвајамо следеће.
ФОМО, страх од пропуштања (fear of missing out). Иако је сам термин и осећај познат одавно, тек од 2004. широко је присутан по интернет беспућима. Другим речима – ако те нема на друштвеним мрежама, ако не учествујеш у тренду, ако не живиш и тај паралелни живот, онда стрепиш – има ли те.
Рејџ бејт, садржај чији је циљ да изазове бес, сукоб и поларизацију. Како је пажња изузетно драгоцени ресурс данашњице, произвођачи садржаја теже да је “отму”, а то се ради управо преко негативног садржаја, јер он изазива емотиван одговор. Овде би се могло казати да је на делу манипулација страхом, најпре од опасности, па онда и од неприпадања.
Брејнрот, наводно погоршање менталног или интелектуалног стања особе, као резултат прекомерне конзумације материјала који, најједноставније речено, не подстиче мисао. За младу генерацију, то су забавни и апсурдни мимови које сви знају напамет.
Думскролинг, компулзивна навика непрекидног листања лоших вести и узнемирујућих садржаја, чак и када нам они изазивају тескобу, немир или тугу.
Извор: Време
