Пише: Јелена Јоргачевић
Друштво у Србији је пробуђено. До јуче празне речи, испуњене су значењем: где се жмурило, очи су сад широм отворене, где се грчило од страха, плаче се од навале доброте у себи и другима. Једна тишина сменила је другу. Прва је ућуткивање до пуцања, друга – она петнаестоминута – моћна је и речита.
Сведоци смо моралне револуције за коју су заслужни студенти. Запалили су искру, а онда је кренуло… Шта смо од њих научили пред велики скуп у Београду 15. марта?
Иван Ергић – бивши фудбалер и песник – говорећи о потреби да се друштво и институције превреднују, казао ми је у интервјуу да су индивидуални напори јалови, самодопадни и романтични. На известан начин, сличну порука је упутио и фра Ико Скоко из Мостара – током разговора више пута је помињао разборитост. Питала сам га на шта мисли?
”Мислим да неко мора корачати брже, али не и предалеко, јер морају и други ићи за њим”, одговорио ми је. ”Ако смо превише брзи, а нико за нама не иде, џаба и ми идемо”.
Студенти у блокади показали су како изгледа аутентична борба за заједничко добро: нико себе не истиче у први план, а многи када дају изјаве или гостују у медијима – скоро нико више од два пута – не желе да им се помене презиме, па чак ни име. Наиме, објашњавају да се не ради о њима, него о томе за шта се боре.
Ако сте новинар и желите да разговарате са неким од студената морате се јавити групи унутар пленума задуженој за медије – она ће вам изабрати саговорника / саговорницу за вас. Студенти се не намећу. Напротив, беже од пажње, а обраћање јавности виде као начин ширења идеје, а не самопромоције.
Чувени амерички професор социологије Питер Л. Бергер дао је интервју 1968 за New York Times. Под насловом ”Црне прогнозе за религију”. Бергер је рекао и следеће: ”До 21. века, верници ће вероватно опстати само у малим сектама, збијени заједно у покушају да одоле глобалној секуларној култури.” Нешто мање од четири деценије касније, Бергер је признао да је погрешио: Моја претпоставка је била погрешна, свет је данас једнако ватрено религиозан као што је увек био. Зашто је ово важно? Тамо где постоји људски елемент, ту је непредвидивост; ма колико теорија била добра, а психолози и социолози, историчари и медији се трудили у својим антиципацијама, постоји нешто што ће им измицати. Јер се не да човек сместити у законе и правила, као да је број.
Годинама је српско друштво тонуло све дубље у равнодушност, па је деловало да су опортунисти и посматрачи непобедиви у одбрани једног корумпираног, хибридног режима чији представници немају никаквих кочница – ни спољњих ни унутрашњих. Младост је опањкавана као себична и незаинтересована, несвесна околине, егоцентрична и необразована.
А онда смо, скоро преко ноћи, видели хиљаде и хиљаде студената и ђака на улицама и путевима – племенитих и солидарних, промишљених и образованих, исправних и упорних, зрелих и елоквентних, спремних да жртвују себе, а да чак то и не виде као жртву. Много је (било) изненађених. Чак и њихови професори, ако су искрени, казаће вам: ”Нисмо могли ни да сањамо да су такви”.
Реч дијалог нам се огадила јер су је пречесто (зло)употребљавали они који нису хтели да чују никог сем себе и за једине саговорнике признавали истомишљенике. Тежња савремених спин диктатура управо је да потру дијалог и поларизују друштво до крајње мере јер несметано могу да владају само тамо где је друштво разједињено. А где постоји разговор, постоји увек и могућност за изградњу моста, али и одбрану слабијег, те, везано с тим, побуну за праведније друштво.
Сваку одлуку који студенти у блокади донесу усваја пленум простом већином. Ту траје непрестани дијалог – размена мишљења са уважавањем. Сведоци тих процеса кажу ми да пленуми на којим се расправља о неколико тачака понекад трају по осам-девет сати. Односно – док свако не каже шта има. Нераскидиви део тога је прихватање разлика. Међутим, не делује да студенти ово чине улажући наднаравни труд, већ да је прихватање различитости њихов хоризонт нормалности.
Често смо усмерени на негативне стране друштвених мрежа – стварају ехо коморе, мехурове и балоне. У прилозима класичних медија – ако нису пропагандно гласило власти – постоје поборници и противници сваког става док смо на друштвеним мрежама окружени само оним информацијама које нам не стварају когнитивну дисонанцу. Виртуални простор зато ври од лажних вести, контекст се заборавља, нијансе гуше.
Али што смо пренебрегнули? Ови млади људи у Србији одрасли су уз мејнстрим медије који су у огромној већини под контролом режима, па су постали пелцовани на класичну манипулацију. Наиме, изградили су своје канале комуникације свесни да их окружује стално нова лаж. А Хана Арент пише да када вас свако стално лаже ”последица није та да верујете лажима, већ да заправо нико више не верује ни у шта. Ово је зато што лажи по својој суштини морају да се мењају и влада која лаже мора стално изнова да пише своју историју”.
У том контексту, студенти су успели да прозру спин и стекну имунитет. Њихов одговор је савршен – не улазити у спин-игру већ (о)држати пажњу на битним питањима, односно, на студентским захтевима. ”Ненадлежна институција” (председник Србије) није битно питање.
Коначно, управо то што су на друштвеним мрежама стално под оком јавности – а навикнути на камеру мобилног телефона и артикулацију мисли на друштвеним мрежама – сигурно је тим девојкама и момцима помогло да у широј јавности буду фасцинантно елоквентни и усмерени.
Идеја може да буде бриљантна, али не мора и да заживи. Захтев може да буде до сржи праведан, али да не понесе људе да се за њега боре. Кључ је у томе да се личним примером покаже за шта се залаже.
Студенти у блокади последњих месеци су пешке ишли од места до места, често преко границе физичког напора. Препешачили су на стотине километара и у сусретима са грађанима изазивали друштвену катарзу, насмејани и узајамно солидарни. Истовремено су постали и друштвени будилник за општу солидарност, подсетник да смо бољи него што смо веровали и да нас има више него што смо мислили.
Извор: Аутограф
