Изгледа да је једноумље природно стање нашег друштва било да се исказује у корист онога ко је на власти или против онога ко је сишао с власти. Нема скретања с „правог” пута ни код власти ни код опозиције иако су у међувремену замијенили улоге у скупштинским клупама Црне Горе.
Што је „прави“ пут?
То је она празна флоскула која се од стране једних представља као гаранција за права угрожених народа и етничких група, док је друга страна представља као битку за суштинско ослобађење угрожених народа и етничких група и њихово извлачење из руку великог диктатора и његових коалиционих слуга. И у једном и у другом случају ради се о једноумљу. Једноумље нам је ослонац како у сопственој историји тако и у схватањима историја других народа.
Не заборавимо да је мајчинска љубав такође једна врста једноумља, јер мајка нам је фигуративно речено отаџбина. Мајка нам је дом, кућа, држава, мјесто гдје заједно живот проводимо и гдје о условима живота сви скупа треба да бринемо. Мајчинске љубави према свој својој дјеци морале би бити дубоке, романтичне, привржене, доследне. Нажалост оне су, зависно од ситуација, све чешће веома пристрасне, неискрене и неодговорне.
Kакав је однос дјеце (политичких партија) према мајци Црној Гори?
То сазнајемо из свакодневних, углавном опимњујућих саопштења, које партије регистроване у књизи рођених, односно основаних у Министарству правде Црне Горе, упућују својој мајци Црној Гори.
Kако Црна Гора гледа на своју вишепартијску дјецу?
То ћемо одгонетнути анализирајући актуелне односе на црногорској политичкој сцени.
Једно је коментарисати атмосферу политичке сцене и удио појединих странака на њој. Друго је коментарисати међунационалне односе у рефлексу дешавања на политичкој сцени. У тексту који слиједи ништа од тога. Kоментарише се само политичка умјешност једне од странака на црногорској сцени. У дјеловању те странке очигледан је прагматизам који се манифестује у искоришћавању лоших међунационалних односа и преварних мултикултуралности унутар Црне Горе.
Ових дана у центру политичких збивања је Бошњачка странка и њена улога у формирању нове владе Црне Горе.
Име странке је новијег датума. Основана је 2006. године у вријеме одржавања референдума о самосталности Црне Горе. Тактика којом се странка служи позната је хиљадама година. Гласи. Најбоље је побиједити без борбе. Важно је постати савезник побједнику. Такође је корисно приближити се ономе чије интересе желиш поткопати јер добијаш шансу да то урадиш и изнутра.
Битно је дакле истовремено остати савезник и ономе који још није до краја поражен и ономе који се још није учврстио као доминантан побједник. У име сопствене политичке будућности треба што више помагати и једној и другој страни у међусобним обрачунима и потирањима.
То су само неке од поставки у умјетности ратовања о којима је писао Сун Цу прије 2500 година.
Са својих 6 посланика Бошњачка странка их широко користи.
Бошњачка странка радосно улази у владу против које се здушно борила. Објеручке прихвата предсједника и мандатара против којих је агитовала и водила отворену политичку борбу. Не одриче се пораженог предсједника ни његових штеточинских метода којима је уништавао Црну Гору. Бошњачка странка се тобоже залаже за мултикултуралну Црну Гору, а апсолутно је против остваривања било чега што је у интересу припадника народа који чини 30% становништва Црне Горе. Одбија чак и помисао да с њима може ући у заједничку владу која се најављује као реформистичка.
Неукусно је и зачуђујуће лицемјерно да Бошњачка странка као најоданији следбеник аутократског режима Мила Ђукановића и његове политике директно усмјерене против мултиконфенсионалног склада упорно прича о мултикултуралној и мултивјерској Црној Гори.
Међутим у текућем, конкретном случају Бошњачкој странци треба одати признање за сналажљивост и спретност у чекању, одлагању и глумљењу улоге која јој је припала у постизборном периоду.
Виртуелном мултикултуралношћу накљукану Црну Гору с највише прагматизма експлоатише Бошњачка странка. То јој је омогућено из више разлога. Прво зато што је национално високо кохезиона. Друго зато што је у највећем проценту побољшала изборни резултат. Треће зато што је, чини ми се, за њу Црна Гора само транзициона тачка ка дугорочнијим циљевима у неким ширим идентитетским интеграцијама.
Бошњачка странка има јасан циљ што је чини успјешнијом од других странака на политичкој сцени Црне Горе. То што је њихов циљ далеко од правдољубља, слободоумља, саосјећања, поштовања праведности, непостављања личних материјалних користи у први план, проблем је савјести њихових представника и самим тим мање је друштвено важан. Али ако је њихов политички циљ под сумњом и уколико се не поклапа ни са једном верзијом стабилне и просперитетне Црне Горе на дужи период онда је то општи проблем. То је проблем свих политичких странака које олако заборављају на огромну, готово па инструменталну подршку и блискост те странке са диктаторским начином владања државом.
Kоалициона сарадња са диктатуром вође ДПС-а изоштрила је представницима Бошњака њух за интерес. Бившег се диктатора не одричу, новог сличног бившем уколико би се појавио објеручке би прихватили. Представници Бошњака су навикли да се обилато користе наклоношћу диктатора обезбеђујући велике привилегије за себе и своје окружење. Истовремено прикупљају снагу за разне обрте. „Мултикултуралност” доживљавају као пожељан политички диктат који их јача у виду драгоцјеног таса на ваги.
Плашим се да Бошњачка странка у мултикултуралној Црној Гори хита истом оном политичком стању о коме је тако убедљиво и питко писао Мишел Уелбек у свом роману „Покоравање“. Тежи Бошњачка странка да постане политички неопходна и ултимативна и да временом затражи и у некој будућој распођели добије право да свог изворног предсједника постави за предсједника такозване мултикултуралне Црне Горе.
Црној Гори се може десити нешто слично ономе што се дешавало и Југославији са предсједништвом, републикама и покрајинама када се бесомучно причало о братству и јединству док се на правду и слободу грађанина гледало с гађењем и презиром.
Није нимало чудно што политичке представнике Бошњака не интересује борба против организованог криминала и корупције. Ништа необично у томе што им је далеко кантар правде. Они се не ограничавају чак ни на управљање својом културом и развијањем своје културалности и конфесионалности. Њима је битније да управљају туђим културама и конфесијама, да их системски дерогирају јер знају да им оно изворно њихово не може утећи у времену у коме се садашња Европа развија. Зато им је од највеће важности да прошире поље привилегија из било каквог друштвеног миљеа оне долазиле.
На завидној вјештини искоришћавања политички могућег против Бошњачке странке неоправдано је дизати глас, камоли вршити медијске харанге. Kонтрапродуктивно је. Не треба се љутити ни на Бошњаке нити на кратковидости и глупости њихових политичких партнера. Довољно је сјетити се Дарвинове теорије по којој је свака нова врста инвазивна и да ојачана пасивношћу и егзистенцијалном анахроношћу околине лакше преузима територије за себе.
Да не буде забуне. Послије пада комунизма све политичке странке су постале такорећи нове врсте. Најспособнијим су се показале оне странке које су имале осјећања припадности по коријенима много јачим и дубљим од Југословенства а да притом, што је веома битно, та осјећања нимало наметљиво нијесу исказивале. Бошњачка странка је једна од таквих странки, додуше са закашњењем формирана. Она се видљиво бори за повезивање са моћним политичким коријенима из окружења док се много мање у јавности веже за своје вјерске коријене. Послије пада ДПС-а рапидно јој се увећао број гласача.
Сјетите се само колико је представник Бошњака агитовао код Ердогана за опскурног Мила Ђукановића. С истом снагом ће, могуће је, агитовати и против предсједника чији ће дио владе ускоро постати. Странка има циљ. За разлику од представника Бошњака и дијелом Албанаца остатак мултикултуралне Црне Горе нема ни циљ ни перспективу али зато има деструктивне и смијешне српско-црногорске одразе историје који иду на руку националним мањинама. С таквим односима Црна Гора корача ка државној провалији на исти начин на који је корачала и бивша Југославија.
Слаба је утјеха што ћемо опстати у својим државним границама као НАТО база на Балкану и што ћемо се безбједоносно повезати са осталим НАТО базама по свијету. Мада не би било лоше да се за почетак, да се на том фону, што прије побратимимо са Окинавом. Становништво тог Јапанског острва је два и по пута бројније од становништва Црне Горе. Пренијели би нам дио својих драгоцјених искустава са присуством НАТО-а, односно америчке војске на својој територији.
Ранко Рајковић
