Ма нећу да се хвалим како сам имао добар предосјећај јуче ујутро кад сам устао. Ово је много више од тога
Рапсодија кошаркашког умијећа тима Србије против веома јаке Литваније. Селектор Пешић је успио је мотивише и да организује момке „Б“ тима Србије (знате оно: без Јокића, Мицића, Покушевског, Kалинића, Недовића ‒ прва петорка) тако да су просто одбраном „појели“ ефикасни напад Литваније. Анулирали су и просто избрисали испод коша Валанчиунаса. Украли безброј лопти и прекинули важне нападе противника још у зачетку.
И, што је најважније, то није био тек неки налет. То није била ни једна четвртина нити једно полувријеме, него цијела утакмица константно, прогресивно, неуморно и неповратно ка успјеху. Богдановић капитенски, Петрушев џокер са клупе, Стефан Јовић тако сигурно и са ауторитетом, Никола Јовић – Србија има новог лидера за 21.вијек, Милутинов храбро испод коша….
Литванија је до јутрос била најбоља екипа на овом Мундобаскету, а анестезирати њих од првог до задњег минута, то значи да су момци из Србије досегли свој максимум онда кад је највише требало.
Неко прича о испражњеним Литванцима послије Америке; други истичу регенерисану Србију послије пораза од Италије; трећи истичу додатни мотив Србије због рањеног Симанића; али ја бих се задржао на кошаркашкој легенди Светиславу Kарију Пешићу. Не измишљам, него не могу да заборавим његов труд кроз квалификације, како је сабирао тим по оним квалификационим „прозорима“, како је трпио шамаре од Белгије, Естоније и шта је оно већ било, и како је, послије Јокићевог отказа, завапио: „Ма пустите то, хајде да вјерујемо овим момцима који су ту“.
Успио је да на све играче пренесе дух рањеног Борише Симанића, човјека који је буквално дао дио тијела (бубрег!) за државни грб. И да их све, али баш све, учини страшним борцима ‒ боришама на терену. Борцима који се не боје никог, и који су пометлали са терена најефикаснији, најчвршћи и најспремнији тим цијелог турнира. Kако? Срцем, душом и јако паметном игром, значи, и мозгом.
У борби смо за медаље, и на корак од Олимпијских игара. Оба циља су у домену натприродног надахнућа и неке божанствене генијалности, богомданих момака, Богдана и осталих… А што се тиче људског, тактичког, теоријског, предвидивог… досегли смо спортско, људско и патриотско савршенство.
Светиславе, сви те славе!
Оливер Јанковић
