Кад је живот лијеп, каже се да је “као на филму”. Кад је живот напет, кад је све на оштрици бријача, каже се да “живимо филм”. Јер, све је невјероватно, превише узбуђења за један живот који би ваљда морао бити обичан, што мирнији. Данашња Црна Гора може се упоредити са филмом, али оним филмовима који су карактерисани као “Дивљи запад” теме.
Политичке игранке, лобирања, денунцирања, затим привођења и ослобађања бивших безбедњака, превише је то јак ритам за тако малу државу. Али свашта народ прогута, све успије да заборави, али метак који је примио радник обезбеђења у Никшићу, погодио је многе људе у Црној Гори.
Осјетило се то, као мук и жал, дубока жалост за човјеком који је страдао обављајући часно свој посао. И не само часно, него се није предао а могао је лако да залегне. Ниједна плата не вриједи живота, а плате обезбеђења зна се да су међу најмањима.
Одјекнула је та вијест да је човјек страдао, ођекнула више од свих афера. Није да та пљачка нема везе са актуелном ситуацијом. Мек је трбух Црној Гори сада, криминалци мисле да могу да лове у мутном, да је полиција заузета интригама и смицалицама. Па се шљам окуражила, да отме пензије. Запалили су лопови аутомобил, баш као у филму „Heat“. Убили су полицајца баш као у филму. Али филм може да се премота, а живот Љубише Мрдака не може да се врати. Ту је квака.
Радници у обезбеђењу су обично људи који не могу да се нађу у транзиционом хаосу, људи који немају или не желе да хватају ни породичне ни политичке везе. Они чувају својим тијелом, они пазе очима и стражаре, бране и зарађују поштено за хлеб.
Знају то добро грађани Црне Горе, знају колико је људи остало без послова у фабрикама и предузећима, па након година стагнирања на бироу, завршили су као радници обезбеђења.
Нема ту патетике. Простријелна је рана, прошло је зрно кроз многе људе које знам. Забољело их је истински јер осјећају бол тога човјека као своју.
Кад бандити крену у такве мисије и пљачке, то је знак да мисле да им може бити. Ако им може бити, онда државе боље и да нема.
Ако се намјери држава да нађе те битанге, наћи ће их па макар се сакрили под посљедњи камен на крају свијета.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
