Државом мора да управља световна власт, њено устројство, системи и закони. Док функционисање Цркве не сме да буде оптерећено формом која би била препрека њеном ефикаснм функционисању. Власти се не смеју мешати, и свака треба да у својој области ради на просперитету.
Знамо да постоји приватно, јавно и државно. Црква је део и приватног и јавног, којој се управо то јавно одузима у секуларној држави. По Уставу држава је држава свих њених грађана, док њен идентитет чине управо ти грађани. Дакле, „не може се успоставити нити признати власт која не проистиче из слободно изражене воље грађана на демократским изборима, у складу са законом“, у Црној Гори, која је грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права.“ Начело слободе и једнакости религија, потврђене Европском конвенцијом о људским правима, не дефинише конкретан приступ питања раздвајања државе и Цркве. На исти начин Европска унија нема право да намеће начин имплементације слободе религије, а право на слободу религије не може се остваривати у држави која је пристрасна наспрам одређеног уверења. Право на слободу вероисповести налаже да држава буде неутрална у погледу свих религијских убеђења. Надаље, уговор о ЕЗ искључује националне концепте верских слобода из циљева европске легислативе и права, али спречава њихово урушавање, поштујући „националне идентитете земаља чланица“, с обзиром на то да статус верских заједница формира део националног идентитета земаља чланица ЕУ.
Оно што морамо знати у тој једнакости, јер држава и Црква имају своју посебну и незаменљиву улогу за друштво које, као што не би могло функционисати без државе, јесте, да исто тако не може ни успешно да функционише без Цркве. То не значи активно учествовање Цркве у политици. Десекуларизација друштва указује на чињеницу да је религија део колективне свести који је као такав немогуће потиснути. Осећај припадности одређеној нацији, нарочито онда када су нација или држава угрожени, неретко у религији проналази уточиште, чешће параван да повежe припаднике одређене нације у одбрану државе, традиције и културе. Вера јесте ствар појединца, али религија се не може сводити на приватну ствар појединца. Државом мора да управља световна власт, њено устројство, системи и закони. Док функционисање Цркве не сме да буде оптерећено формом која би била препрека њеном ефикасном функционисању. Власти се не смеју мешати, и свака треба да у својој области ради на просперитету.
Да ли је онда мисија Цркве да, попут Исуса у пустињи ком ђаво обећава сву власт над свим царствима света само ако му се поклони, увек каже не, и тако приђе свом исконском назначењу? Да ли је њена улога да државу критикује попут Светог Јована у Апокалипси називајући је седмоглавом немани, где јасно препознајемо да је неман Рим? А шта када се деси да једна од њих прекорачи границе својих надлежности, када једна постане слушкиња другој занемарујући властита начела? Или, када једна користи другу за своје интересе, крупне за себе, ситне за народ. Када једна од њих заборави шта је њена дужност и занемари исту. Шта се деси са националним идентитетом у једној држави када њега сама држава дефинише као интерес који мора да се брани? Тема национализма тада постаје главна тема трговине, заједно са темом Цркве која је чувар националног идентитета – некада успешно, некада неуспешно, а друштво постаје поларизовано или статично, допуштајући рушење колективног идентитета. Национални интерес се не сме везивати за једну етничку припадност, већ треба, да у одбрану својих националних интереса научимо како да испољимо колективни идентитет. Јер као што рече наш филозоф с краја двадесетог века, одвајање од национализма и инсистирања на традиционалним симболима и вредностима не мора нужно да значи и губљење националног интереса.
Шта је прече вера или нација?
Ако пођемо од тога да је прву нацију на земљи створио Мојсије дајући јој Законе који су у исто време и грађански и представљају етички законик, а можемо рећи и државни Устав, морамо знати да народ који је тада настао није био заједница крви, него је по свом слободном одабиру изабрао неку заједницу која припада одређеном веровању. Израел је био специфичан. Он је био народ-држава где се вера никако није могла одвојити од нације. Након празника Духова, када апостоли крећу у свет на своју проповед, они не полазе да стварају нације, већ да шире хришћанство. Тиме, наравно, афирмишу сваки народ, не укидају га. Они који су примали хришћанство постајали су Јевреји по вери, не по нацији. Када је Римско Царство увидело да му хришћанство може бити корисно, хришћанство постаје политичка вера, у којој је „првосвештеник“ увек био иза световног владара. Веза државе и Цркве постаје скоро нераскидива од тада. Од тада још политика својим маркетиншким триковима на десном плућном крилу даје слободу Цркви, док је на левом контролисано користи против Њене властите истинитости – quod licet Iovi, non licet bovi.
Проблем је у одсутности политичке и сваке друге имагинације у промишљању и решењима главних питања. Онда се лако прибегне самим нападима без делатног решавања проблема. А савршенство хришћанске мисли није у његовом понављању, већ у вредности размере коју нова интерпретација одређује. Постоји један број, који је толико велики, највећи икада употребљен у неком математичком доказу. Грејем је дошао до броја који је било лакше објаснити од оног који је коришћен у самом доказу. Толико је велики да би израз његовог облика био бескористан у његовом представљању. Али користећи Кнутову нотацију лако га је представити. Користећи такве револуције и Црква свој највећи и најлепши „Број“, онога који је несместив, необјашњив и толико велик може, без великог доказивања, само ако га исконски интерпретира, објаснити свету који Га није разумео, и даље Га не разуме.
Јелена Петровић
