Пише: Јасна Ивановић
Ваљало би знати ко је први употријебио реторичку етикету ,,ужаси постмодерне“, да се може захвалити човјеку на сићушној а ефектној дефиницији онога што је преломило каријатиде ,,великих прича“ ранијих епоха.
Једном подгоричком умјетнику ипак сам стигла да захвалим на нешто ширем, али једнако ефектном појашњењу дјеловања постмодернистичке струје. На моје школско сецирање умјетничког поступка режисера о којем смо разговарали, овај је умјетник одговорио нервозним: ,,Пушти то! Постмодернисте не занима та хронологија, планови и кутаре. Ту си, ниси, ћао, здраво…“
Свему што је модерна користила да објасни свијет, великим причама попут историјског прогреса, опште еманципације или научних истина, постмодерна је сумњичаво махнула с узгредним – ту си, ниси, ћао, здраво…
Испоставило се, међутим, да је расточни црв продро и у саму постмодернистичку сумњу. Тј, ако је постмодерна и расточила конкретна питања, упитаност је остала, макар и ужаснута.
Над естетиком, на примјер. Јер је нешто у људском оку наведено на хармоничан и несметан ток, који се с ужасом сурвава преко микропластике постмодернизма.
Шта би осим упитаног ужаса осјећала генерација образована на Андрићевим мостовима, док данас гледа како низ Дрину плови острво смећа, а сподобне га машине кашикају из воде на неко друго, ,,сигурно“ мјесто.
Шта би осим кошмара уснио ноћас Црнојевић, ако би на Ободу законачио, граду словобитном, под чијим се зидинама мјесто ријечке горчине чују помије у целофану. Макитин разбијен кофер, бојом посложени и смећем претрпани контејнери – јесу ли хармонија прогреса и наше ново лице.
Које ли су мађије зготовиле Призренке, да се Тутићева црква крај Бистрице угнијезди у плаву цераду, умјетни шимшир и ред бул мјесто анђеоских крила – с ужасом би мислио газда призренски Драгослав Тутић.
Шта бисмо, драги читаоче, овдје и сада – с ужасима постмодерне? Ту си, ниси? Ћао, здраво…
