Пише: Јасна Ивановић
Математички једноставна конструкција наслова и садржаја овог текста примјерена је једноставној потреби одговарања на апел за одбрану Универзитета у Приштини, са привременим сједиштем у Косовској Митровици.
Апел је својим колегама у Србији, Црној Гори и Републици Српској упутила група професора Правног факултета реченог универзитета, указујући на реалну бојазан да ће ова установа нестати након примјене новодонесеног „Закона о странцима“, којим се Срби, чији преци од давнина живе на Косову и Метохији, а који немају личне документе лажне државе „Косово“, проглашавају странцима у рођеној земљи.
Истичу да је ова мјера у супротности са Резолуцијом 1244 Савјета безбједности Уједињених нација, која је правни основ данашњег статуса Косова и Метохије. Зато захтијевају од институција Републике Србије и упућују молбу установама Републике Српске и Црне Горе да предузму конкретне кораке у спречавању овог кршења закона, академских обичаја и Резолуције 1244.
Довољно је суморна чињеница да је овај апел морао уопште настати, прије но је могао настати, рецимо, један цивилизован коментар академске заједнице на дату ситуацију. Ако се та кнедла и спусти низ грло, шта би се с чињеницом да академска заједница уопште и не постоји, осим у изразу? Иступ појединца, или збир иступа појединаца ријешили би тај проблем – ако сте професори, макар у четир’ зида својих кабинета.
Одговор на апел био би, како рекосмо, цивилизован акт реакције на захтјев за међуколегијалним дијалогом. Професори су заправо позвани на одговор, без обзира на то да ли су сагласни са садржајем апела – ако су професори, а не примачи академских плата или, да се као за сламку ухватимо легендарног исказа хеленисте Милоша Ђурића, свирачи дипли.
Очекује то од вас огроман број приштинских студената поријеклом из Црне Горе, а потом и њихове породице, зачете у тамошњем студентском дому, од седамдесетих година прошлог вијека наовамо. Гледаће вас, дословно у очи, колеге које овај апел упућују. Хоћете ли, у тим зеницама, и даље бити – професори?
