Пише: Јасна Ивановић
Политичким аривистима, приљежним полазницима младих транзиционих курсева демократије ваља нацртати неколико упута у погледу Косова и Метохије, како би се њихови ставови што постојаније одупирали на вјетрометини демагошких сензација за којима слиједи коњица пропагандне аналитике. Митбастинг, да поједноставимо, ако их је мањак фокуса спријечио на наслуте суштину прве реченице.
1. Албанци на Косову и Метохији се од шезседетих година прошлог вијека НИСУ борили за људска права већ за етнички чисту ,,Републику Косово“. Почетком осамдесетих година прошлог вијека они дижу буне с изричитим циљем анексије српске територије и припајања Албанији, тј. ,,Великој Албанији“. Све то вријеме одбијају могућност подјеле територије, у чему их подржавају земље НАТО-а, упркос примјерима добре праксе малих државно-правних субјеката попут Лихтенштајна, Оландских Острва, Ватикана, Монака, Ангоре, Сан Марина… Значајно је поменути да је за вријеме од Другог светског рата до 1989. године у развој ове покрајинске области уложено 18 милијарди долара српског капитала.
2. Идеја подјеле територије Косова и Метохије, која се највише везује за Добрицу Ћосића, писца чија су писма с образложењем ове идеје стизала до најмоћнијих светских фотеља, НИЈЕ се заснивала на етнички чистим, заокруженим територијама већ на стварању више јединица око већих српских манастира на овом простору, у којима би суживотно били и Срби, и Албанци. (Зар би умивено лице моћно развијене демократије нашег доба уопште смјело и размишљати о варварству попут етнички чистих територија!) Идеју је у протекле двије деценије више пута помињао Александар Вучић, прије хотећи да се очеше о славу великога писца него да ову идеју преметне у завршен пројекат.
3. Бомбардовање, агресија, интервенција, мисија итд. ‒ све су ово еуфемизми за оно шта се на терену збивало, а шта је заправо био тотални рат НАТО-а против СРЈ илити, да се послужимо насловном страницом једног броја Тајмса из тог времена, BRINGING SERBS TO HEEL. Сензацијско откриће да кодно име ове мисија НАТО-а није било ,,Милосрдни анђео“ покушава се употријебити као аналогни доказ да Срби уопштено имају погрешне погледе на ове догађаје. К томе овај дио разбијања мита ‒ НИ ,,Милосрдни анђео“, НИ агресија, НИ бомбардовање, НИ интервенција, НИ мисија већ тотални рат НАТО-а против СРЈ, или Мали светски рат, како га је називао одређени круг београдских интелектуалаца.
4. Политички вођа косовских Албанаца Ибрахим Ругова састао се са Слободаном Милошевићем у јеку Малог светског рата и од тога НИЈЕ испала првоаприлска шала већ заједничка изјава да косовско питање треба решавати искључиво мирним и споразумним путем. Када се ова околност поменула у Хагу, током судског процеса против Милошевића, Ругова је свједочио да је све то истина, с тим што је на одлазак у Београд на састанак с Милошевићем ,,био приморан“. У транскрипту судског процеса видљиво је да се детаљи ,,принуде“ не износе. Занимљиво је, међутим, да се Руговин поступак тумачио као освета НАТО-у, прецизније освета Мадлен Олбрајт, и то због ,,свргавања са челног мјеста у рамбујеовским преговорима“, односно зато што су као савезника у овом рату Американци одабрали команданта ОВК Хашима Тачија, а не до тада неприкосновеног вођу косовских Албанаца, некадашњег предсједника Удружења писаца Косова и Метохије и, макар у поређењу с Тачијем званим Змија, човјека гандијевских резона. ,,Америка је одбацила меког и склоног разговорима Ругову и као упаљач за рат на Косову узела терористу Тачија, очекујући да ће он устанком уз подршку НАТО авијације учинити оправданом војну интервенцију НАТО трупа“, записао је о овом догађају Добрица Ћосић. Узгред речено, у тој Ћосићевој књизи, важном мемоарском свједочанству под насловом ,,Време змија“, спекулише се о необичној судбини Ибрахима Ругове након овог састанка. Ругова је из Београда, заједно с фамилијом, отпутовао за Рим, као гост италијанске владе. ОВК га је у одсуству осудила на смрт, па се поставља легитимно питање да ли је Ругова утекао од ОВК к Милошевићу, ,,прихватио“ споразум и потом одбјегао у Италију. Ћосић наводи да је Ругова тада прихватио заштиту Ватикана, посредством неког монсињора, па потом преко Москве и Черномирдина покушавао да спасе изгубљену политичку позицију. Било како било, мјесец дана након фамозног сусрета Ругове и Милошевића, ОВК је ликвидирала Руговиног првог сарадника Фехмију Аганија, који није успио да побјегне, рецимо у Рим.
5. Као што је црнохуморно изјавио покојни пјесник Момир Војводић, негдје крајем марта ’99 ‒ Богу хвала, бомбардована је, поред Србије, и Црна Гора. Дакле, НИЈЕ ДА НИЈЕ. Ово ,,њет“ нарочито је тешко схватљиво поменутим приљежним полазницима младих транзиционих курсева демократије, којима је превасходно упућен овај текст. Стога нек изгуглају умрлице. Нека погледају та покојна лица и замисле како су их смрскале ,,колатералне“ бомбе. Убијане су, замислите, и српске и албанске колоне избјеглица. Ту врсту литературе свакако неће добити на оним брзим курсевима, но Богу хвала, има нас још увијек много живих који су она смрскана лица гледали уживо па можемо, ево, према цртама тих лица да цртамо и упуте.
