Пише: Јасна Ивановић
Јутро након прославе Дана независности Црне Горе освануло је двадесет копаља удаљеније од народног помирења но што је било који дан раније. Ровови на истом, тек дубљи, а најнесретнији они који тврде да су озарени народним весељем. Међутим, ствар није, не дај Боже да је коначно изгубљена, а Црна Гора након ове прославе има један не тако очекиван спасоносни штих.
Организатори славља наметнули су јавности љубавни наратив овогодишње прославе попут свиленог гајтана, маниром – ајде да се договоримо да буде како ја кажем. Ко је луд, или толико злобан да буде контра љубави?! Тако је матрица ,,ко је против ДПС-а, против је државе“ преко ноћи замијењена матрицом ,,ко је против оваквог славља и љубави, тај је и против државе“.
Овакав став организатора није захтијевао ни посебну мудрост, нити храброст, нити духовни ангажман било које друге врсте. Ствар је просто пошла по инерцији, котрљајући се континуитетом претходне власти, као што се уосталом организују и многе друге државне пригоде од важности.
У првом реду сагледавања реакција на задатак који су дали организатори, чини се да је предсједник Скупштине учинио једину ствар која у овом политичком тренутку има потенцијал да постане друштвено одговорна. Његово присуство премијеровом пријему доживјело је понеки аплауз на оба блока, а постоји шаховска могућност да завриједи много више – дубоко поштовање у пуноћи заједнице. Ипак, ова реакција ће (п)остати одговорна ако и само ако буде почетак организованог, системског приступа решавању спорних питања, а не тек пристанак на свилен гајтан. Суштинску разлику направиће у будућем периоду однос који заједница буде имала према ријечима које је предсједник Скупштине изговорио образлажући одлуку да дође на пријем, када је истакао да на референдуму 2006. није требало да буде побједника и поражених:
„На нашу велику жалост, свих нас, они грађани који су гласали за заједништво Црне Горе и Србије до 2020. године третирани су као неподобни и непожељни за рад у државним органима и предузећима, а посебно су удаљени са мјеста одлучивања. Божја је промисао била да се та вјештачка завада међу нашим грађанима 2020. године превазиђе и након те историјске промјене кренемо да радимо на праштању и помирењу.“
Одјек поступка предсједника Скупштине је двојак. Матична странка тврди да је за овај поступак имао пуну подршку страначке структуре, док се у јавности истичу оцјене да овај потез значи ,,промјену курса“. Агенда тренутног предсједника Србије на то не гледа благонаклоно, о чему су нас обавијестили подужи критички текстови његових гласила. Заиста ће бити занимљиво пратити промјене унутар српског гласачког ткива у Црној Гори у односу на ово питање, али и колебање индепендиста око тога хоће ли моћи да аплаудирају ,,војводи“. О предсједнику Скупштине не постоји дилема. Одиграо је мајсторицу своје политичке каријере.
Народно било, с пуним правом, не вјерује овдашњој ,,демократији“ и бонусима које им обећава. Суштинску разлику, дакле, може направити однос који заједница буде имала према потезима предсједника Скупштине, али и однос предсједника Скупштине према сопственим ријечима.
