Пише: Јасна Ивановић
Пред хомеровски лијепим, кравооким погледом кучке стоке нашла се овог љета манифестација ,,Љето у брдима“, коју спроводи Главни град Подгорица. Фотограф Секретаријата за културу забиљежио је камером бизаран тренутак, када су двије госпође краве, иначе у вјечитом санпасу, дошетале до концертне бине постајући дио публике. На тој слици, која нема сукоб већ само контраст, хомогена постојаност катунског мира, то језгро суровости и питомости уједно, титра тоном који збуњује и животиње, и људе. Ко може предвидјети како ће тај контраст рашчивијавати сам себе у будућем времену…
Била би заиста неистинита грубост тврдити да кучки сељак не познаје поетику. То је човјек који се, мјесто да прода ливаде и настани се ближе Главном граду,
за свој поетски ћеиф одметнуо капитализму у кучку гору. Није, дакле, у неразумијевању поетике манифестације потенцијал спора. Њему, као ни свеколикој природи брдској, није јасна математика по којој би манифестација требало да им донесе конкретну добит. Да ли Главни град њему и свеколикој природи брдској хоће рећи да је туризам водећа или чак једина перспектива развоја овог краја, или је речена манифестација прије начин да се људи из града забаве у планински ексцентричном простору него што цијели тај шарени караван доприноси прогресу катуна? Нема сточар ништа против прогреса, осим ако се прогрес не коси с његовом снатрећом реминисценцијом на моћне сеоске задруге и породична стада, једном ријечју – на оно што ће још дуго чинити само јаство љетних планинских насеља, макар од стада остало само снатрење и пуста жеља негдањег чобана.
(***)
На другој страни, преко обода кучке територије, комшије Тужани потрудили су се да љето буде још сувље и врелије. Машући принципом самоопредјељења, као поткрај прошлог вијека Руговине присташе, комшилук је за своју општину затражио дијелове Кучке (никада тушке) крајине.
Узалуд је неприкосновеној историји да полаже право на територију, кад у односу на сваки изненадни, хировити принцип самоопредјељења губи задњу ријеч. Тј, ма колико тежина њене ријечи буде уважена, не подразумијева се аутоматизам њене преваге.
(***)
Појам самоопредјељења дотиче се једног од најдубљих филозофских разматрања – појма јаства, или трајне суштине. Самоопредијелити се за нешто значи у одређеној мјери контрирати постојећем поретку заједнице.
Од времена Платона и ,,рационалног“ дијела душе који припада вишем подручју истине док је у тијелу пролазност, преко Декартове сумње у све и свја(ство) ,,Мислим, дакле, постојим“, па све до Сартровог егзистенцијализма који одбија постојање ,,фиксног“ ја истичући да се јаство постепено изграђује одлукама, принцип самоопредјељења је добијао све већу и већу моћ у друштву. Данас је легитимно декларисати се у јавности као мачка и многи друштвени системи диљем свијета уважиће ваш идентитет, односно самоидентификацију с родом мачака.
Ко може предвидјети како ће тај контраст између принципа стварања заједнице и принципа самоопредјељења рашчивијавати сам себе у будућем времену…
Свијет нема одговор на растући тренд само-јаства у оквиру заједнице. На примјер, умјесто равнотеже између традиције и модерности, фигурира једно ,,+“ у скраћеном називу самоопредјељујућих маса LGBTQ+ јер се не зна када ће се још један члан заједнице одметнути од заједнице гарантујући своју изузетност.
(***)
Питање збуњености свеколике кучке природе рок концертом, као и питање територијалних аспирација кучких комшија нису мање сложена питања од дубоке филозофије. Њима се улази у саму срж постојања овог простора, у језгро брдског јаства.
Није на одмет опоменути свакога ко у то око дотакне, макар и с најбољом намјером, да се дотакао живог организма који пулсира, рађа, мре и опет ниче.
Колико год да су планови за промјену језгра политички и организационо добро сковани, никад се не зна хоће ли се на оној слици с почетка неки во разобадати усред публике и у трен се самоопредијелити за рушење прикладног декора врлог новог свијета и повратак пашњака на фабричка подешавања, у доба кад Жан Пол Сартр није био ни рођен.
