Разговарао: Ненад Јовановић
Недавно је у Загребу одржан фестивал “Боље да о томе (не) разговарамо”, на којем је приказано шест представа, од којих су двије рађене по књигама Јасминке Петровић. Осим с представама, публика у Хрватској низ година има прилику да се упозна с њеним књигама и њиховим филмских адаптацијама, као што су “Лето када сам научила да летим” и “Злогоње”. Све су то разлози због којих разговарамо с њом.
Што вас је потакнуло да се бавите писањем књига за децу и омладину, укључивши и теме о којима се мање говори, а које су погрешно или злонамерно означене као табу и контроверзне? Колико је погрешно мишљење да је дечја литература лакша и неозбиљнија од оне за одрасле?
Када сам као мала доживљавала неправде од одраслих, стегнула бих песнице и помислила: “Кад порастем, ја ћу бити на страни деце.” Данас се трудим да кроз своје књиге одржим то обећање. Моји први учитељи у раду с децом били су Душко Радовић, Астрид Линдгрен, Бранко Ћопић, Јохана Спyри…Од њих сам научила да младе читаоце поштујем, разумем, охрабрујем и засмејавам.
И оно најважније – научила сам да деца имају право добити одговоре на своја питања. За њих је сваки дан нова пустоловина. Све их занима – Да ли су рибе жедне? Како нам се не заврти у глави док се Земља окреће око своје осе? Како сам се ја родио? Зашто је деда умро? По мени писци за децу морају бити одговорни, маштовити и изнад свега храбри. Уосталом, сетимо се речи Душка Радовића: “Писање за децу је исто као и писање за одрасле, само мало теже.”
Зашто су важни фестивали за децу и омладину попут “Боље да о томе (не) разговарамо”, који се баве мање ружичастим темама?
Најпре желим упутити похвале фестивалу и захвалност целој екипи у Театру Поцо Лоцо која организује овај фестивал. То што они раде никако није посао који се обавља за плату. То је мисија која се заснива на љубави према деци и уметности. У данашњем свету, најлакше је затворити очи пред проблемом, али организатори овог сјајног фестивала бирају тежи пут – кроз гостујуће и домаће позоришне представе они охрабрују и подржавају како децу тако и одрасле.
Треба нагласити да након сваке представе чланови ауторског тима и деца разговарају о одговарајућим темама, а снимци се могу пронаћи на интернету. Остала сам задивљена колико су ти млади саговорници мудри и креативни. Фестивал “Боље да о томе (не) разговарамо” је важан јер нам “отвара очи”, подиже свест, повезује нас, инспирише, оснажује и подсећа да нисмо сами у својим дилемама. Велика ми је част да су се на програму нашле две представе, урађене по мојим књигама: “Секс за почетнике”, коју изводи новосадско Позориште младих и “Гига прави море”, коју изводи Народно позориште “Тоша Јовановић” из Зрењанина.
Фестивал је отворен представом “Секс за почетнике”. Што вас је потакнуло на писање тог приручника?
Приручник је настао 2000. – дакле, пре четврт века – али се у Креативном центру, који је тада било издавач, спремамо да га апдејтујемо. Кад сам кренула да радим на њему, није постојало ништа слично за младе у региону, иако су касније кренули да се појављују слични приручници, тако да сам ишчитавала стручну медицинску литературу и покушавала да то преносим у тинејџерски језик.
Уредница Љиљана Маринковић у Креативном центру је рад на књизи прво нудила психолозима, али они су имали сувише стручан тон, што није могло да буде питко за тај узраст. Они су имали знање, а ја креативну вештину како да пишем за децу. Читала сам стручне књиге и саветовала се с два психолога. Трудили смо се да избегнемо речи “никад”, “увек”, “свако” итд. да неког на збунимо. Могу рећи да ми је то најтежа књига коју сам написала. Настало је девет верзија, а сваку реч смо мерили како бисмо били верни идеји да заштитимо децу и припремили их да што више могуће одложе сексуални однос док не буду психички довољно спремни и одговорни.
У књизи постоје и мрачне странице о опасностима у које деца могу да упадну, а сјајни илустратор Боб Живковић ју је духовито илустровао. Током дуготрајног истраживачког рада и у сарадњи с лекарима, психолозима, родитељима и децом, одлучили смо да књига буде енциклопедијска да би могао свако да прочита оно што га интересује, тако да не мора да се чита по реду. Пошто сам мама и бака, свесна сам велике одговорности да читаоце не уплашиш или не гурнеш у нешто за шта нису спремни. Књига је изазвала велики бум, а хрватско издање је врло брзо објавила Просвјета.
Осим тога, појавило се и издање на Браиллевој азбуци. Књига је преведена на 30 светских језика, чак и кинески. Нисам се обогатила, али ми је драго да смо показали да је та тема важна и да смо Боб Живковић, Креативни центар и ја нашли пристојну меру у комуникацији с тинејџерима. Највећи комплимент је да родитељи и и деца заједно читају, што заправо и јесте идеја.
Урађено је неколико представа у Београду, Загребу и Стокхолму, а свака је различита јер прати културу свог простора и има свој печат. Идеја је да се након представе разговара. Родитељима и наставницима је теже да говоре, а деца су радознала, па ако не сазнају из књиге или из представе, од наставника и родитеља, отићи ће на интернет где је много опасније.
Јесте ли се, уз низ позитивних, срели и с неким негативним реакцијама?
Наравно да их је било, али двехиљадите су биле демократских пет минута у Србији, па је Министарство просвете дало предлог да се представа, настала врло брзо након књиге, гледа по школама. У Мало позориште Душко Радовић тада су долазили бројни аутобуси. Понекад се појављују појединачни напади – што “учимо децу да буду гејеви”. Мислим да је то у Србији посебно врућа тема. Наравно да се не ради о томе, наша тема је много озбиљнија, шира и већа, намера је да заштитимо децу и да им подигнемо одговорност и свест о чему се ту заправо ради.
Како друштва – не само у региону – постају све конзервативнија, све су гласнији они који траже забрану абортуса, док цркве осим тога проповедају некориштење контрацепције. Јесте ли ви и ваше књиге и у том смислу били на удару и какво је ваше мишљење о томе? Сматрате ли да ће настојања на забранама бити све масовнија и утицајнија?
Конзервативна друштва често се служе страхом као главним оружјем. Када се неправда, смрт, насиље или секс претворе у забрањене теме, људи почну веровати да је најбоље ћутати и повући се у своја четири зида. Зато децу и младе треба учити да страх парализује и контролише, а да су знање, радозналост и поверење пут ка разумевању и слободи. Друштвене мреже и таблоиди често тргују скандалима банализујући и вулгаризујући озбиљне теме. С друге стране, држе моралне придике и стављају забране на важна питања.
Тако долази до замене теза – трачеви и непримерене фотографије су ОК, а отворени и одговорни разговори о емоцијама, телу, сексуалности, идентитету, религији, друштвеном уређењу, рату, слободи, сиромаштву, емиграцији, насиљу и сл. постају непримерени. Неке моје књиге нашле су се пар пута на удару друштвених мрежа и таблоида због једне речи или реченице извучене из контекста. Било је очигледно да су објаве и текстове писале особе које књиге нису ни прочитале, па су самим тим и неважне за овај интервју.
Који је био повод за писање књиге “Лето кад сам научила да летим” и како коментаришете велик број страних издања, укључујући и лани представљено хрватско издање? Што вам је значила чињеница да се њезина екранизација месецима није скидала с биоскопских репертоара, да је тај филм приказиван у више држава света?
Књига “Лето када сам научила да летим” говори о девојчици Софији која не открива само чари пријатељства и прве симпатије већ и породичне тајне, тугу због губитка драге особе и снагу праштања. Писала сам је за тинејџере, па сам била веома изненађена када су почеле да ми стижу поруке и од старијих и од млађих читалаца. Памтим да је једна порука гласила: “После читања Ваше књиге, помирила сам се са братом. Хвала.”
Роман је објавила београдска издавачка кућа Креативни центар 2015. године, која је врло брзо објавила и издање на енглеском језику. Потом је књига изашла у Македонији, Италији, Немачкој, Хрватској и Словенији, а у припреми су шпанско и руско издање. По роману су урађене две представе: једна у продукцији Фестивала интернационалног студентског театра/ФДУ-а и режији Патрика Лазића, а друга у продукцији Народног позоришта Ужице и режији Горана Головка.
Истоимени филм настао је у копродукцији Сенсе Продуцтиона из Србије и хрватске Кинораме, режирао га је Раша Андрић, а екипу чине сјајни глумци и филмски радници. Сви они су заслужни што су јунаци књиге оживели на платну. “Лето” је наишло на добар пријем код читалаца и гледалаца, вероватно јер сви чезнемо за слободом, прихватањем, за летовањем и летењем.
“Лето” говори о девојчици која не открива само чари пријатељства и прве симпатије већ и тугу због губитка драге особе и снагу праштања. Писала сам га за тинејџере, па сам била веома изненађена када су почеле да ми стижу поруке и од старијих и од млађих читалаца. Једна је гласила: “После читања Ваше књиге, помирила сам се са братом. Хвала”
Знамо да су врхушке наших држава у лошим односима, али сматрате ли да је раја помирена и измирена? Колико је с обзиром на то важна културна размена филмова, књига, позоришних представа… У вашем случају, публика у Хрватској је могла гледати филмове “Лето када сам научила да летим” и “Злогоње”, који је настао према књизи “О дугмету и срећи”, а приказан је на Загреб Филм Фестивалу.
Ми ствараоци за децу и младе имамо исти циљ – да најмлађи становници планете имају што безбрижније и светлије детињство. У региону имам много сарадника и пријатеља с којима једва чекам да се сретнем и загрлим. На фестивалима, програмима, промоцијама и премијерама размењујемо искуство и знање, радујемо се туђим успесима и смишљамо заједничке пројекте. Иако смо веома различити, спаја нас искреност, машта, хумор и поверење. Колико ја знам, код политичара ствари стоје другачије. Било би занимљиво чути шта њих повезује, али под условом да најпре попију серум истине.
Како је настала ваша прва књига “Гига прави море”, која је њена порука и зашто вам је она омиљена?
Било је то почетком деведесетих година. Мој син се данима играо иза зграде са својим пријатељем Гигом. Кад би дошао кући узбуђено ми је објашњавао како њих двојица праве море. Једног дана сам пожелела да видим све те њихове рибе, делфине, морске звезде, каменчиће, таласе, ветрове и бродове. Међутим, од свега тога затекла сам једино три дрвца у трави и два мала озарена лица.
У том тренутку осетила сам сву снагу дечје игре и маште, који могу надвладати чак и ратни вихор. Осећања су ми се мешала – усплахиреност, туга, бес, очајање. Запитала сам се какав свет ми одрасли остављамо деци. Имамо ли право да им кваримо игру? Зар су наше слабости важније од њихове радости? Те ноћи сам села и руком написала ову малу причу о великом пријатељству.
То прво издање илустровао је Боб Живковић, а објавила је рекламна агенција Тим Талената Београд где сам у то време радила као цопywритер и не сањајући да ћу једног дана писати књиге за децу и младе. Тада сам имала осећај да нисам дорасла том тексту, па сам читав тираж брже-боље разделила и заборавила. Тек тридесетак година касније била сам спремна да станем раме уз раме са Гигом и Цврчком, јунацима ове књиге. Друго издање илустровала је моја ћерка Ана Петровић, а објавио Креативни центар.
Почетком ове године на божићном пријему Српског народног вијећа у Загребу вама и Раши Андрићу додељена је награда Светозар Прибићевић за унапређење хрватско-српских односа. Ваша порука захвале која је том пригодом прочитана изнервирала је тадашњу амбасадорку Србије у Хрватској Јелену Милић, која је демонстративно напустила пријем јер ју је схватила као подршку младима који протествују против власти у Србији. Отада је прошло више месеци – како видите садашње стање у земљи?
И даље верујем да нас млади уче да светлимо и летимо, како смо тада и написали.
Извор: Портал Новости
