„Време садашње и време прошло,
оба су можда присутна у времену будућем.“
Уводни стихови Томаса Стернса Елиота данас се могу читати и као својеврсна опомена струци заштите културног наслеђа. Будућност једног споменика не зависи искључиво од његове старости, нити од његове историјске и уметничке вредности, већ пре свега од степена одговорности савременог друштва према наслеђу које му је поверено. У времену у којем су дигитална документација, 3D модели, системи мониторинга, превентивна конзервација и мултидисциплинарни приступ постали саставни део савремене теорије и праксе заштите културног наслеђа, поједини сакрални споменици средњег века настављају да пропадају препуштени деловању влаге, микроорганизама, животиња и времену које, уместо да буде савезник трајања, постаје најтиши и најупорнији разарач.
Пише: Др Јасмина С. Ћирић, доцент
Међу таквим споменицима посебно место заузима Богородичина црква у Матеичу, чији најстарији слојеви сежу у XI век, о чему сведоче грчки натписи из времена Исака I Комнина (1057–1059), док се манастир први пут помиње као манастир Богородице Црногорске у хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Средином XIV века цар Стефан Душан започео је његову обнову, коју су у оквиру ктиторске замисли довршили царица Јелена и цар Урош V, што је овековечено и у ктиторској композицији, где мајка и син заједно приносе модел храма Богородици, док је цар Душан представљен на пиластру непосредно испред њих. Тако је Матеич постао једна од најзначајнијих царских задужбина позног средњег века, а уједно и последња сачувана задужбина српских царева у којој су, упркос бројним страдањима, до наших дана очувани архитектонска структура и значајни делови монументалног живописа. У овом изузетном споменику, који представља последњи велики очувани монумент царске епохе Немањића, на јединствен начин су се сусреле традиције ромејског градитељства, духовности и идеологије српског Царства.
Још је проф. др Ђурђе Бошковић, који је уз проф. др Александра Дерока, био један од најзначајнијих међуратних истраживача архитектуре Матеича, упозоравао да „љубав коју осећамо према свему добром и лепом што је човек створио у прошлости подразумева и одговорност“, наглашавајући да се суштинска питања заштите историјских споменика морају решавати на међународном нивоу.
Више од пола века након што су ове речи изговорене, оне звуче готово пророчки. Стање у којем се Матеич налази средином треће деценије XXI века сведочи о томе колико су ова упозорења и данас актуелна.
Након вишевековних страдања, уклањања кровне конструкције у османском периоду, оштећења током оружаних сукоба 2001. године и четврт века занемаривања, манастир Матеич данас се суочава са новом врстом опасности – тихим и готово неприметним пропадањем.
Током теренске посете манастиру, реализоване 18. јуна 2026. године у саставу: доц. др Јасмина С. Ћирић, историчар уметности, Милутин Станчић, програмски директор Српског културно-информативног центра – Спона, и Бобан М. Младеновић, представник Завичајног удружења Матејче, у унутрашњости храма констатовано је изражено присуство влаге и читав низ појава које указују на озбиљно нарушавање микроклиматских услова и одсуство превентивне заштите.
На читавој подној површини цркве констатовано је присуство значајне количине органских наслага и фекалног материјала, насталих као последица дуготрајног боравка голубова и куне златице у ентеријеру храма. Трагови присуства фауне уочени су и на елементима црквеног мобилијара, што указује на изражен степен биолошке контаминације сакралног простора. Овакви услови представљају озбиљну претњу за очување живописа, будући да присуство органских материја и повишена влажност стварају повољне услове за развој секундарних биодетерогених процеса.
Истовремено, акумулација фекалног материјала и органских остатака не представља само конзерваторски, већ и здравствено-хигијенски проблем, јер инхалација аеросолизованих честица може бити повезана са присуством потенцијално штетних микроорганизама и гљивица, што захтева предузимање хитних мера санације и биолошке деконтаминације простора.
Посебно забрињава стање северног параклиса, у којем су уочени бројни трагови биолошке деградације у непосредној близини представа Светих бесребрника (лекара). Знаци интензивне активности инсеката констатовани су и у зонама око ктиторске композиције на источној страни јужног зида, где колоније различитих инсеката излазе из пукотина и шупљина зидне масе. Изражена концентрација инсеката забележена је и на југоисточном стубу, док је југозападни стуб био готово у потпуности прекривен њиховим формацијама, од представе Св. Недеље све до зоне представе Светог Никите на јужној страни тролучног церемонијалног пролаза (тривилона).
Овакво стање указује на озбиљно нарушавање микроклиматских услова у унутрашњости храма и присуство сложених биодетерогених процеса, који, у комбинацији са повишеном влажношћу и органским наслагама, представљају значајан фактор ризика за даљу деградацију зидног сликарства и архитектонске структуре.
Савремена заштита културног наслеђа не подразумева искључиво конзерваторске интервенције, контролу микроклиматских услова, већ и праћење биолошких и климатских фактора, управљање ризицима и међународну сарадњу. Овакво схватање у складу је са основним начелима Конвенције о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године, према којој очување културног наслеђа не представља искључиво обавезу појединих држава, већ и одговорност према заједничком наслеђу човечанства и његовом преношењу будућим генерацијама.
Управо зато питање Матеича, као места у којем је стварао један од најзначајнијих српских и византијских химнографа XV века, Никола Србин, аутор чувеног Српског Полијелеја (Πολυέλεος ὁ Σέρβικος), не може бити сведено искључиво на конзерваторски проблем или на последице постконфликтног наслеђа. Као средиште монашке културе и духовног стваралаштва, Матеич је представљао место сусрета материјалног и нематеријалног наслеђа, сведочећи о јединственој синтези уметности, богословља и литургијског живота. Зато његова вредност не почива искључиво на очуваности архитектонске структуре и живописа, већ и на памћењу које овај простор носи и преноси кроз векове.
Судбина Матеича данас, стога, превазилази оквире очувања једног манастира. Она постаје мерило нашег односа према културној меморији и способности савременог друштва да разуме да културно наслеђе није само сведочанство прошлости, већ и услов будућности. Укупно узев, највећа претња Матеичу данас није само су ономе што му се догодило, већ у ономе што му се и даље догађа. А време прошло, уколико не буде сачувано, неће постојати ни у времену будућем.
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Извор: СПОНА
