Пише: Јарослав Пецник
Све је почело почетком деведесетих година, изјавом Фрање Туђмана у загребачком Лисинском, на Сабору ХДЗ, како “НДХ није била само злочиначка творевина, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом”. Те су речи изазвале френетично одушевљење присутних, али и запрепаштење у добром дијелу тадашњег грађанског састава РХ. Касније се ова бомбастична и политички крајње опасна реченица у водству ХДЗ “омекшавала” разним лицемјерним образложењима: наводно је истргнута из контекста, изнуђена је опасношћу од све агресивнијих великосрпских претензија према присвајању дијелова хрватског територија и пријетећег ратног сукоба, до којег је убрзо и дошло и у којем се Југославија у крви распала, али једном “убачена” у јавни простор, временом се, како је то данас више него развидно, посвема “нормализирала”. Истина, Туђман је као бивши партизан и Титов генерал, али и као прагматични националист, особно инзистирао да се у преамбулу Устава РХ унесе став(ка) како је и антифашизам један од темеља хрватске државности и изразито се противио неконтролираном препуштању усташоидним ресентиментима, па је оштро осуђивао радикални, националшовинистички ХСП (тада Парагине праваше), који је устројио и своје паравојне, црнокошуљашке постројбе (ХОС) и отворено се позивао на НДХ и Анте Павелића, а обилато се користио и усташком иконографијом, прије свега злогласним поздравом За дом спремни (ЗДС), а на концу и обрачунавао с њим.
За дом спремни
Под тим поздравом су тијеком Другог свјетског рата у Хрватској и БиХ (по)чињени масовни брутални злочини над Србима, Ромима и Жидовима, којих је логор смрти Јасеновац трагичан и страшан симбол. Али убрзо су снаге ХОС биле инкорпориране у састав редовне војске РХ, а и сам се Туђман, када му је то требало, знао (на)правити луд и манипулирати повијесним чињеницама, игнорирати, па и потицати разне, бројне усташлуке унутар ХДЗ, и затим их демантирати и тврдити, лагати како је све криво, погрешно протумачено. И та лицемјерна стратегија “двоструких конотација” временом је израсла у темељ политичке праксе ХДЗ, да би се данас под Пленковићевим водством размахала и добила крила. Погубно илустративан је примјер (не)службене легализације поздрава ЗДС у јавном животу РХ; наиме, под притиском све присутније, пузајуће фашизације/усташизације хрватског политичког живота, Пленковић је, како би ХДЗ остао чврсти националистички маинстреам деснице, формирао фамозно Вијеће за суочавање с посљедицама владавине недемократских режима, на којем је закључено како речени поздрав, након тзв. Домовинског рата (1991–1995) има “двоструку конотацију”. Уколико се раби као афирмација НДХ и усташког покрета, онда је забрањен и кажњив (сукладно пресуди Уставног суда из свибња 2020.). Али када се комеморирају припадници ХОС који су с тим поздравом гинули бранећи РХ од великосрпске агресије, и(ли) се обиљежавају значајне обљетнице њихових постројби, онда је дозвољен, и управо је захваљујући њиховој жртви ЗДС “опран” од усташких конотација, па је чак, на срамоту истине и здраве памети, представљен као “стари хрватски поздрав”. Једнако тако, уколико је тај поздрав инкорпориран у неки умјетнички урадак, примјерице у усташоидне пјесмуљке Марка Перковића Тхомпсона (“Чавоглаве” и сличне), онда има “пролаз”, без огледа што у конкретном случају отворено зазива антисрбизам (“месаре” Макса Лубурића и сличне гадости) и најпримитивније злочиначке пориве. Иако препоруке споменутог Вијећа немају никакво законско упориште, ЗДС је на велика врата ушао у јавни простор, “нормализирао” се и постао опће мјесто и покриће за низ (нео)усташких свињарија хрватске политике, на које шира јавност готово да више и не обраћа позорност. И можда је управо та “неподношљива лакоћа равнодушности” према злу оно најгоре што се догодило хрватском друштву, које је тако изгубило моралне оријентире и вриједносне садржаје, или барем увелике постало дефицитарним тим оријентирима и садржајима. Уочи и тијеком недавног спектакуларног Тхомпсоновог концерта у Загребу, иконе хрватске деснице али и далеко ширег аудиторија, постало је ноторно да се ЗДС у јавности користи без икаквих устезања и страха од могућих законом прописаних санкција. Као и у Сабору РХ, уосталом, у којем се заступници деснице напросто натјечу тко ће на сједницама овог високог дома жустрије и гласније извикивати срамотни поздрав, а да предсједник парламента, хадезеовац Јандроковић, на све то уопће не реагира. Дапаче.
Муке с антифашизмом
Чини се како је пузајућа усташизација РХ, која је имала своје успоне и падове, дефинитивно заживјела и добила право грађанства, преплавила јавни простор, а све уз крајње лицемјерно образложење како се не ради ни о каквој усташизацији друштва, већ су ЗДС и остало усташко знаковље заправо израз аутентичног домољубља, односно да су концентрација аксиолошки утемељеног хрватства које треба и тражи већу и чвршћу кохезију. А, ЗДС, усташе, НДХ, уза све своје “слабости и грешке” које су биле “изнуђене” повијесним околностима, управо су национална окосница тог, толико нам потребног заједништва, у којем нема мјеста за оне који не мисле као ми. У том контексту антифашизам је највећа повијесна лажа и паралажа, то је комунистички изум, злочиначка егида под којом Титови стаљинисти и партизани нису ослободили, већ заправо изнова, сада у оквиру СФРЈ, поробили хрватски народ, изложили га суставном србокомунистичком понижавању, а Хрватску потчинили великосрпским интересима и бескрупулозном економском искориштавању. И стога Дан антифашистичке борбе у РХ (обиљежава се 22. липња у спомен на формирање партизанског одреда у шуми Брезовица) треба укинути у постојећем облику, јер представља инструмент рехабилитације комунизма и југославенства, дакле тоталитарног и антихрватског режима. Заговорници ове иницијативе, саборски заступници десничарског ДОМИНА, питају се: ако је Југославија нападнута 6. травња 1941. године, зашто су комунисти отишли у шуму тек 22. липња и одмах и дају одговор: чекали су смјернице Коминтерне и Стаљина и тек када је Хитлер напао СССР и прекршио Пакт о ненападању између Москве и Берлина (склопљен у коловозу 1939.), подигли су устанак. Хрватима није потребан државни благдан повезан с антифашизмом, јер су његове вриједности већ уткане у Дан државности (30. свибањ), односно у Дан побједе и домовинске захвалности који се слави 5. коловоза, поводом војно-редарствене акција Олуја, која је несумњиво била легитимна јер је ослобађала окупиране територије РХ, али је уједно у себи несумњиво носила и елементе етничког чишћења домицилног српског живља који је, након доласка ХДЗ на власт, одбијао прихватити нову хрватску државу. Уједно, хрватска десница предлаже да се умјесто Дана антифашизма уведе нови благдан под именом Дан хрватске заставе, а 10. травањ (када је 1941. године проглашена Павелићева НДХ) Споменданом независности. И из садашњег спомендана Дана Еуропе, који се обиљежава 9. свибња, обвезно треба избацити дио текста у којем се каже, како је то “и дан побједе над фашизмом”. Наравно, још увијек постоји и она друга, уљуђена и цивилизирана, антифашистички оријентирана Хрватска. Као реакција на све текуће усташоидне “тхомпсонијаде”, у Пули је познати филмски фестивал отворен изведбом Цанто дел партигани (познатијом као Белла циао), пјесмом талијанских партизана и антифашиста, која је у публици била дочекана овацијама. Уосталом као и порука да се фестивалом жељела обиљежити 80. годишњица побједе над нацифашизмом. Геста достојна поштовања, али каквих је у свакодневном животу у РХ све мање, јер је антифашизам сведен на пуку пригодну манифестацију којој Пленковић и државни врх не придају готово никакав значај: да га није осмислио сам Туђман, већ би (о)давно завршио у “ропотарници повијести”. У том и таквом контексту, партизани се представљају као југославенска војска и нови тлачитељи хрватског народа, док се поражене усташе и домобрани доживљавају као права, аутентична хрватска војска и све то заједно чини новодобну превладавајућу националистичку слику филоусташког кича у којој Пленковић и друштво, уз тиху асистенцију опорбе, партиципирају, па и сами својим иницијативама све више дају тон.
Напад на језик и споменике
Након иницијативе Матице Хрватске, Сабор је 26. сијечња 2024. усвојио (одмах ћу рећи: лош) Закон о хрватском језику, који има чисто политикантски, манифестацијски карактер, јер никога ни на што не обвезује и евидентно има искључиво функцију цементирања “разликовности” у односу на српски језик, која наравно постоји, али не у мјери да би нам за међусобну комуникацију били потребни преводитељи, иако смо ми који живимо у Хрватској свједочили кретенским примјерима титловања српских филмова приказиваних у нашим кинима или у ТВ програмима. Ћирилица, коју многи у Хрватској доживљавају као “непријатељско” писмо, додатна је фрустрација наше “кратке” памети. Иако паметнији хрватски језикословци упозоравају да је и она дио наше писменословне традиције, ипак је и даље сумњива као “четничко писмо” у функцији поробљавања и однарођивања хрватског пука. Зато су ваљда из јавних библиотека књиге на ћирилици биле бацане у отпад, или у најбољем случају депониране у влажне подруме ових установа. И стога је Влада РХ основала Вијеће за хрватски језик које треба скрбити и промицати културу језика у службеној и јавној упораби, заштити његова богатства и разноликости нарјечних идиома, те њихову функционалну примјену. Истина, оно је савјетодавног карактера, али из садржаја рада развидно је како има пуристичку задаћу, то јест попут Кербера бдијети над чистотом хрватског језика и помицати га стандардима његове изворности, што је за вријеме НДХ попримило гротескне, карикатуралне облике. Само, тко је икада ишта научио из повијести?
Нешто прије тога, Сабор је у травњу изгласао Закон о гробљима којим се предвиђа “уклањање надгробних и свих других споменика постављених након 30. свибња 1990. који на било који начин величају српску агресију на РХ”, јер то вријеђа наше бранитеље и блати достојанство жртве. Овај ће закон (под контролом државе) проводити органи локалне (само)управе и “неприкладне” споменике треба уклонити у наредних шест мјесеци. Јасно је да се прије свега алудира на гробницу Вукашина Шошкоћанина, бившег команданта побуњених Срба у Борову селу (који се наводно под непознатим околностима “утопио” у Дунаву), на којој се налази уистину провокативан епитаф, али већ су у неким срединама покренуте иницијативе да се уклоне и ћирилични натписи с појединих гробница, који се сами по себи узимају као доказ “величања великосрпске агресије”. Добро, реда би по том питању уистину требало направити, али сумњам да ће се закон односити на низ новоподигнутих споменика хрватским војницима, у ствари усташама погинулим у Другом свјетском рату, што се често мимикријски подводи под “жртве Блеибурга и Крижног пута”. Једнако тако и на оне споменике гдје се изравно, без икаквог заобилажења величају ликови из доба НДХ, који се множе у оној мјери у којој су споменици, спомен-плоче, статуе и остале антифашистичке меморабилије били масовно (неколико их тисућа) суставно и драконски уништавани, девастирани, насилно уклањани из јавних простора, а да за то, иако се починитељи углавном знају, никада нитко није одговарао.
Поларизација хрватског друштва
Недавно (5. липња 2025.), ХАЗУ је одржао знанствени скуп посвећен хрватском повијесном грбу и том пригодом прогласио Декларацију у којој је ова највиша хрватска знанствена институција истакла свој став о разним иначицама хрватског грба: упораба службеног грба РХ прописана је законом, но, како је то истакао др. Марио Јареб, “шахирани грб с бијелим или црвеним почетним пољем обликовао се као национални симбол тијеком 20. стољећа, све до раздобља НДХ и касније модерне хрватске државе”, те да се боја почетног поља тијеком повијести није третирала као идеолошки маркер и у том контексту се грб РХ из 1990. никако не може поистовјетити с грбом НДХ. Али, опорбена саборска заступница Анка Мрак Тариташ није се дала завести “академским” смицалицама: “Квазизнанственим баљезгањем академика релативизира се један од најјаснијих симбола НДХ… и након што смо се наслушали политичких релативизација грба с почетним бијелим пољем, сада га наша најугледнија академска институција рехабилитира.” Али, “шлаг на торту” је новоформирано Повјеренство за утврђивање судбина жртава злочина почињених непосредно након Другог свјетског рата, којем се на челу нашао донедавни градоначелник Вуковара Иван Пенава, иначе лидер радикално десничарског Домовинског покрет (ДП), коалицијског партнера ХДЗ, захваљујући коме премијер Пленковић има минималну већину у Сабору. Влада је на захтјев ДП основала Повјеренство чија задаћа, сврховитост, а још више методологија рада представљају велику непознаницу. Питање је: на који начин ће ово тијело утврђивати судбине жртава које су, непосредно након свршетка Другог свјетског рата побили комунисти и партизани? Опће надлежности су прописане (разматрање повијесних околности, чињенице везане за страдање жртава итд.), али како ће се све то конкретно утврдити 80 година од свршетка рата, остаје загонетком. Немогућа мисија, али кога брига? А ако се престанемо правити блесави и(ли) наивни, задаћа је јасна: прекрајање повијести по мјери усташлука, у најмању руку изједначити антифашизам и усташку идеологију и државу и тако Блеибургом прекрити ужасне злочине НДХ у Јасеновцу као логору смрти. Дакле, жртвама Блеибурга, а без да се улази у стварну подлогу и сукус партизанске одмазде, “контрирати жртвама Јасеновца”, што је више него биједна и провидна игра.
Пучка правобранитељица Тена Шимоновић Еинwалтер – чија извјешћа за 2023. и 2024. годину (с преко 170 препорука) о поразном стању људских права у РХ Пленковићева већина у Сабору још увијек није ни узела на разматрање – након Тхомпсоновог концерта у Загребу јавно је “оптужила” владу да се није, нити се жели јасно и децидирано одредити према усташтву, што је толико “увриједило” премијера да јој је поручио како би требала знати да се на челу споменуте институције налази захваљујући само и искључиво његовој доброј вољи. Штовише, након свечарског обиљежавања 30. годишњице Олује у Книну, предсједник Сабора Гордан Јандроковић бесрамно је поручио правобранитељици (и свима који слично мисле) да су сви они који су отишли на Тхомпсонов концерт (у Загребу преко пола милијуна, а у Сињу око 200000 људи) “схватили темеље хрватске државности”. Дакле да су то “прави” Хрвати, а Марко Перковић и његова апологија усташтва мјера чистог, непатвореног хрватства. Свиђало се то некоме или не, јасно да јасније не може: поларизација хрватског друштва се интензивира са јасном тенденцијом радикалног (с)кретања удесно, које се заправо (још увијек опрезно, да се Власи не досјете) изједначава с усташтвом. Досадашње слабо прикривено, пузајуће кокетирање с усташтвом знатног дијела хрватског друштва све брже и јаче прераста у отворену везу, под јасним патронатом владајућих структура. Камо то води и с каквим посљедицама, само будале и покварењаци не знају и(ли) не желе знати.
Аутор је хрватски филозоф и бивши саборски заступник
Извор: Време
