Прича из Липљана за све нас је мелем на љуту рану. Липљанчани својим поступком узносе молитву Господу за цео српски народ. Шта друго можемо у овом накарадном свету?
За време Првог светског рата приликом повлачења српске војске кроз централни део Косова и Метохије, део наоружања – муниције, експлозива – уништаван је јер је представљао терет на том путу у неизвесност. Тако је један део уништен у близини села Коњух у околини Липљана, а други у близини железничке станице у самој вароши. Недуго затим кроз Липљан су у колини која је ишла ка Проклетијама, односно Албанији, пролазили краљ Петар и регент Александар Карађорђевић. Стојећи испред цркве Ваведења Пресвете Богородице која је сазидана крајем 13. и почетком 14. века, приметили су да је кров на цркви оштећен и сазнали да је то последица уништавања оружја. Обећали су тада да ће, ако да драги Бог, после ослобођења поред старе цркве у Липљану подићи нову. Липљанчани са поносом причају како су по завршетку рата Крађорђевићи одржали обећање, јер је новац за нову цркву послао регент Александар, и он се помиње као ктитор. Од тог новца почела је да се зида црква Светих мученика Флора и Лавра чија је градња завршена 1934. године. Од тада се у центру Липљана на површини од нешто више од 70 ари налазе две цркве.
Тешке деценије које су уследиле након завршетка радова на цркви добро су познате – атентат на краља, Други светски рат, комунизам, распад СФРЈ, отимање Косова и Метохије – и зато унутрашњост цркве Светих Флора и Лавра никада није фрескописана. Посебну пажњу привлачи чињеница да је Липљан по површини највећа општина на Косову и Метохији, да га окружују девет српских села и да је у самом граду, пре 1999. године, живело деведесет одсто Срба, док су 10 одсто чиниле остале заједнице, али се нико није сетио да покрене фрескописање цркве.
Два погрома
Први погром који се догодио одмах након повлачења српске војске и полиције учинио је да сам град Липљан напусти огромна већина Срба – на хиљаде њих. (Они који су остали живи су доказ да се могло опстати и да је највише паника учинила своје, али то сада ништа не решава и тиме се нећу бавити.) Други погром у марту 2004. године довео је до тога да Срби напусте многе делове града где су већ били у мањини, а насиље које су тада претрпели било је језиво. Многи мисле да би жртава било више да није било градске порте у коју су бежали пред хордама Албанаца који су палили све пред собом. (Подсетићу, на прагу своје куће 17. марта убијен је Ненад Весић, човек без једне руке, који је покушавао да са сестром из куће изнесе своју непокретну мајку. Припадници Кфора спасли су њих две, за Ненада су стигли касно.) Тренутно, највише Срба у Липљану живи у делу око поменутих цркава, мада још увек постоје породице које опстају широм града у потпуном окружењу Албанаца и сви они заједно имају једно место где могу да изађу и да се окупе, где се осећају сигурним, а то је порта. (Док овај текст пишем сазнајем да су непозната лица украла српску заставу са звонаре из црквене порте у Липљану, само дан после пошто сам снимила фотографије.)
Колико је то парче земље за њих свето Липљанчани покушавају да покажу тако што је њихов Црквени одбор донео одлуку да покрену акцију фрескописања цркве Светих мученика Флора и Лавра, са жељом да све буде завршена до 31. августа 2024. године када се прославља храмовна слава и уједно обележава 90 година постојања цркве. “Уз помоћ Бога, са благословом владике Теодосија и уз помоћ добрих људи, наша црква се фрескопише већ скоро седам месеци. Невероватно је колику су жељу људи показали да помогну. За нас је велика ствар то што ћемо рећи, када се све заврши, да је фрескописање цркве у Липљану урадио верујући народ“, прича један од чланова Црквеног одбора Мишко Жорић.
Највећи успех
Зоран Симијоновић, председник Црквеног одбора, каже да их је Господ погледао и дао снаге да све покрену баш онда када је најмање Срба у граду и када су искушења велика. Када је структура становништва у граду таква да 90 одсто становника чине Албанци, а десет одсто остале заједнице (око 500 Срба). “Највише снаге има у човеку онда када свима около изгледа је је побеђен и да је без наде. Мало нас је остало и живимо без слободе, али вера да мора бити боље, да ћемо дочекати ослобођење није нас напустила. Зато радимо једино што можемо, а то је да смо се окренули Господу и кренули у обнову цркве, јер само тако можемо и себе као народ обновити“, каже Симијоновић.
Сајт Црквене општине Липљан прати близу 4.000 људи који свакодневно упућују речи подршке, али и уплаћују прилог. Велики број Липљанчана који више не живи у граду – они који су отишли пре 30 и више година – јављају се и питају како да помогну. Парохијани из околних села такође помажу. Симијоновић и Жорић посебно помињу Зорану Живић из Старог Грацка чији је отац убијен на жетви 1999. године, када је имала само три месеца. Зорана је завршила факултет, запослила се и када је примила прву плату дошла је да уплати новац за фрескописање цркве. Истичу још једну битну ствар, а то је да не прихватају уплате политичара који након тога то желе да искористе за личну промоцију или промоцију странке. Једноставно им се захвале и испрате их.
“Наш највећи успех је то што су људи устали, знани и незнани, да помогну колико могу искрено и од срца, и што разумеју овај наш подухват, да га тако назовем. Нека су услови тешки, па шта. Баш зато је право време да све ово радимо и узносимо Господу уз молитву да нас погледа и помогне. Наша победа је у томе што смо се са тим циљем окупили. Лако је радити када се има новца, у слободи“, прича Симијоновић и додаје да се нису надали да ће све да иде овим темпом и да већ имају довољно средстава да заврше фрескописање цркве.
Ништа није изгубљено
Липљански парох отац Драгиша Јеринић каже да се за цркву већ ради и нов иконостас, али да немају новца за иконе на њему. Када се већ све ново ради, Липљанчани се надају да ће некако успети да обезбеде средства за постављање полијелеја – један централни и два мања – да јубилеј дочекају са црквом у пуном сјају, а све, како кажу, у славу Господа. “Када сви мисле да су Срби најслабији и најрањивији Бог исказује своју силу и своју моћ и даје нам снаге да се покренемо и да се све доведе у најбоље могуће стање. Ово је наша припрема за неко боље сутра, како Липљанчана који су у граду остали, тако и оних који желе да се врате. Ништа није изгубљено, јер све ово је наше и колико год да нас је мало остало ми не престајемо да славимо Бога, а он је добар и све нам даје, поручује отац Драгиша.
Фрескописана црква у Липљану остаје будућим нараштајима да сведочи у каквим су се немогућим околностима осликавали зидови и на који начин су Срби славили Бога. Да се памти да их вера није напустила онда када су многи од њих дигли руке, и да су тако остављени одлучили да после 90 година фрескопишу своју цркву. Баш као што ми данас имамо прилику да гледамо фреске и да се молимо у старој липљанској цркви Ваведења Пресвете Богородице, знајући да време у којем је она зидана исто није било лако. Заиста, када је било лако бити Србин? Зна ли неко одговор?
Прича о нама
Без обзира на све, ово је за нас слобода у времену живота у гету, када су нам светиње ограђене бодљикавом жицом, када живимо у окупацији која је још једном потврђена ових дана на северу покрајине. Када и после свега што се у Звечану дешавало нисмо чули да се повлачимо из Бриселског споразума, да се враћамо Резолуцији 1244, да тражимо да се барем закаже седница Савета безбедности УН-а, па да у Њујорку питамо по ком мандату припадници Кфора штите институције “државе Косово“ када знамо да их Уједињене нације – мисија УНМИК – не признају. Једноставно, ништа од тога. Овако, остаје да се смири ситуација па да наставимо где смо стали у разговорима са “господином“ Куртијем у Бриселу.
Можда је ово је писмо мало другачије, али радим то намерно баш у најтежем тренутку по српски народ на КиМ. Шта год да се дешава, и ово је прича о нама. Прича из Липљана за све нас је мелем на љуту рану јер нас упућује да гледамо у правцу Господа који је непобедив, који је једино праведан и коме Липљанчани својим поступком узносе молитву за цео српски народ. Шта друго можемо у овом накарадном свету?
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард
Извор Нови Стандард
