Пише: Јанис Варуфакис
И тако сам се поново нашао у ситуацији да морам да објашњавам зашто осуђујем противзаконити рат, који су започеле Сједињене Државе и њихови савезници, против земље чијем се режиму одлучно противим. То је незахвалан задатак, али западни левичари то морају чинити, ако не желимо да дамо легитимитет режимима којима се супротстављамо, било у земљи на коју бомбе падају или на западу.
Године 1999, после кампање коју сам водио против режима Слободана Милошевића, осудио сам НАТО бомбардовање Југославије. Године 2003, после две деценије кампање против Садама Хусеина, учествовао сам у демонстрацијама против инвазије америчке коалиције на Ирак. Године 2011, мада сам критиковао режим Моамера Гадафија, успротивио сам се бомбардовању под вођством САД-а, чиме је Либија уништена као држава. Прошле године, мада згрожен немилосрдном владавином Башара ал-Асада, успротивио сам се америчко-израелским махинацијама којима је Сирија препуштена бившем оперативцу Ал Каиде. Данас, након што сам поздравио побуну „Жена, живот, слобода“ поводом смрти Махсе Амини у притвору, после више година борбе против теократске Исламске Републике, ортачког капитализма, бруталности према женама и мањинама, исписујем редове који следе да бих свом снагом осудио америчко-израелски план за уништење Ирана.
То није позиција неутралности. То није седење на две столице. То је дужност западне левице. Када главна улична банда из нашег краја започне ничим изазван рат с бандом на супротном крају града, коју такође ни најмање не подржавамо, рат у ком гину невини случајни пролазници, одбијамо да останемо неутрални или да бирамо страну. На одговорност позивамо и једне и друге, али свесни смо посебне, надређене дужности да зауставимо нашу банду: зато што се нашим порезима финансира њено наоружавање, зато што се наше ћутање тумачи као сагласност, зато што су наше владе оне које убијају, и чине то у наше име.
Погледајмо пажљивије ту нашу банду. Тврдње запада да се Сједињене Државе и Европа боре за демократију, стабилност и нормалност у Ирану обична су измишљотина. У случају Израела и мање од тога. Корени иранске послератне трагедије сежу до англо-америчког пуча 1953. године којим је свргнута демократски изабрана влада Мохамеда Мосадеха, зато што се усудио да захтева да иранска нафта припадне иранском народу. Сједињене Државе и Велика Британија изгубиле су морално право да говоре о подршци иранској демократији када су апсолутну власт предале шаху – поткупљивом аутократском монарху који је од Ирана направио феудални посед западних корпорација. Да би га задржали на трону, ЦИА је помогла да се оснује и обучи Савак, тајна полиција толико брутална да је постала синоним за тортуру. Наредних 26 година, владе Сједињених Држава и Велике Британије чиниле су све што је у њиховој моћи да Иранцима ускрате чак и привид демократије. Дуга историја ауторитаризма донела је револуцију која је 1979. године срушила шаха.
Био је то широк, народни револуционарни покрет који је у почетку мобилисао не само исламисте него и либерале, социјалисте и комунисте. Међутим, секуларни покрети који су подржали ајатолаха Хомеинија и поздравили његов повратак из париског егзила нису знали да је Вашингтон, када се видело да ће револуција победити, склопио пакт с најреакционарнијим исламистичким фракцијама. Шта је био један од првих варварских чинова новог режима? Хапшења и погубљења припадника руководства Тудеха, велике комунистичке партије која је подржала Хомеинија. Та сарадња Вашингтона и исламског режима у време Хладног рата требало би да застане у грлу данашњим левичарима који живе у заблуди да је Исламска Република блиска левичарској антиимперијалистичкој агенди и вредностима.
Наравно, постоје разлози зашто су се западни левичари тако лако препознали у антиимперијалистичким и популистичким аспектима Исламске Републике. Контрадикције, у којима би левичари наводно требало да уживају, нигде нису израженије него у Исламској Републици – режиму који с једне стране усваја антиимперијалистички језик као део свеобухватног пројекта ускрснућа фиктивног исламског златног доба, док с друге стране елиминише левицу и њену еманципаторску агенду.
Конфузију продубљује и нешто што се сматра највећом предношћу Исламске Републике. У оштром контрасту према сунитским плутократијама, шиитски покрет на челу са Хомеинијем показао је посвећеност сиромашним и угроженим масама муслиманског света, што је укључивало не само прерасподелу дохотка и, бар у почетку, програме борбе против корупције, него и истинску подршку Палестинцима које су готово сви арапски режими напустили. То је прихваћено као редак извор еманципаторске наде.
Сасвим очекивано, то је довело до директне конфронтације са сунитским ривалима. Године 1980, на подстицај из Вашингтона и уз финансијску помоћ Кувајта, Саудијске Арабије и УАЕ, Садам Хусеин је напао Иран. Ако још не верујете да је Садам био америчка марионета, сетите се шта се догодило 1987, када је ирачки борбени авион испалио ракете на УСС Старк, убио 37 америчких морнара и ранио 21: Председник Реаган је изјавио: „У овом случају, кривац је Иран.“ Амерички дипломати су одлетели у Багдад и амнестирали Садама. Садам је 1988. употребио хемијско оружје у нападима на курдска села у Ираку, нападима за које су Сједињене Државе знале и у којима су учествовале. Годинама касније, после америчке инвазије на Ирак, Вашингтоном је кружила шала: „Како знамо да Садам има хемијско оружје?“, питали су портпарола Беле куће. „Знамо јер смо сачували фактуре“, гласио је одговор.
Антиимперијалистички имиџ Техерана ојачан је израелском инвазијом на Либан 1982. године, која је произвела Хезболах, друштвени покрет и покрет отпора који ће Иран финансирати. То је иранском режиму омогућило да се представи, донекле утемељено, као једина регионална сила спремна и способна да се супротстави израелском насиљу над Арапима, а посебно над Палестинцима – истовремено пружајући основне социјалне услуге за сиромашне. Када је неједнакост у региону достигла незапамћене размере, нарочито с глобалним растом вишка радне снаге, популарност Ирана међу масама је порасла. Наравно, суседне заливске земље су се забринуле и удружиле снаге са Сједињеним Државама да би „обуздале“ Иран.
До 1991, породична завада на западу завршила се инвазијом Сједињених Држава на Ирак. Садам се наљутио када је Кувајт – који је по налогу Вашингтона и заливских плутократија обезбедио већи део кредита за вођење осмогодишњег рата против Ирана – затражио новац назад и истовремено повећао производњу нафте толико да су приходи Ирака почели значајно да опадају. Да ли зато што је био заведен од стране Америке или зато што је погрешно разумео њене поруке, Садам је поверовао да има благослов за инвазију на Кувајт. Када су се америчке чизме искрцале на свету земљу Саудијске Арабије, сунитски фундаментализам је произвео Ал Каиду, трагедију кула близнакиња и катастрофалну инвазију Буша Јуниора на Ирак, где је настао Исис, још један сунитски терористички покрет. У светлу тих догађаја Исламска Република је изгледала одмерено и релативно прогресивно: често су подржавали локалне народне покрете отпора усмерене на иранске регионалне противнике (у Палестини, Јемену и тако даље), али никада нису директно напали другу државу. Истакли су се и кључним доприносом у борби против Ал Каиде, као и елиминацији Исиса, што је још импресивније.
С обзиром на богату и трагичну историју ове земље, Исламску Републику треба схватити као моћан систем рођен из вишедеценијске кризе коју су изазвале САД уз подршку Израела. Али једнако је важно разумети њену политичку економију која је у супротности с наизглед антиимперијалистичким ставовима и заправо је непријатељски расположена према свему за шта се левица залаже. Од деведесетих година, приватизација у Ирану добија пуни замах, а реформистичка струја планира стране инвестиције и интеграцију са светским тржиштем (у основи с Европском унијом и Великом Британијом) као најбољи начин за сузбијање кризе. Истовремено, конзервативна коалиција у којој доминира Револуционарна гарда оснива и контролише приватна предузећа с циљем ширења на регионална тржишта.
Након што је Трумп у првом мандату одустао од Обаминог плана да Иран реинтегрише у западну орбиту трговине и финансија, иранска конзервативна фракција се опортунистички сврстала уз Кину и, у мањој мери, Русију. Међутим, у исто време је спроведена дерегулација и укинуте су субвенције за сиромашне, што је изазвало спонтане народне протесте са агендом социјалне правде. Затим је крах 2008, када се Кина појавила као стабилизујућа сила на глобалној сцени, мотивисао ову фракцију да се још више окрене Кини и Русији у нади да ће заобићи америчке санкције и ублажити тензије које је у земљи произвео буразерски капитализам.
Премотајмо сада филм напред до 2022, када је убиство 17-огодишње Махсе Амини, курдске сунитске муслиманке, покренуло кампању „Жена, живот, слобода“. Западни коментатори су подлегли зову својих пустих жеља и побуну протумачили као прозападну. Али то није био случај. Незадовољство је било изазвано растућом неједнакошћу након што је иранска економија кренула путем неолиберализма с конзервативним исламским карактеристикама, као и етничким тензијама – посебно у односима с курдском заједницом.
Побуна је угушена не само бруталном репресијом већ, што је овде још важније, и позивањем на страх од распада земље – на могућност да Иран постане нова Сирија или нова Либија, земља за каквом Бењамин Нетанyаху чезне годинама и покушава да убеди Сједињене Државе да му је направе. Зато режим ужива подршку великог дела становништва, укључујући и оне који се иначе идеолошки противе режиму: они се надају и моле за крај Исламске Републике, али истовремено верују да би распад Ирана био веће зло од постојећег режима. Пошто Иранци знају да Трумп и Нетанyаху нити могу нити желе да створе стабилан демократски Иран, америчко-израелске бомбе које им сада падају на главе заправо увећавају толеранцију према постојећем режиму – чак и код оних који му се противе.
Ево где смо данас: Мојтаба Кхаменеи, син Алија Кхаменеија, нови је врховни вођа Ирана. Сједињене Државе и Израел убили су му оца, мајку, жену, сестру и највероватније једног од синова. Режим је бруталан, непопуларан код огромног дела омладине, економски склеротичан. Али тај режим је производ 70 година западне ароганције и агресије. Не може се уклонити бомбардовањем. А санкције га нису учиниле бољим. Шта левица треба да чини и говори у таквој ситуацији?
Мислим да морамо поћи од одговора либералним империјалистима који постављају питање: „А шта је са женама? Шта је са слободом?“ Њима поручујем: женама у Ирану најмање су потребне бомбе из Вашингтона и Тел Авива. Пут покрета „Жена, живот, слобода“ не води преко угљенисаних рушевина Техерана. Његов прави пут је пораз оних сила које су 70 година радиле на томе да Иран никада не упозна мир и демократију. Народ Ирана прво мора бити ослобођен принуде да вага и бира између постојећег режима и судбине горе од судбине Ирака, Либије и Сирије заједно.
Задатак нас западних левичара јесте да извршимо притисак на сопствене владе да зауставе бомбардовање и укину санкције које изгладњују сиромашне и обогаћују режимске кријумчаре. Да демонтирамо пропагандну машинерију која нас убеђује да је рат мир и да је окупација слобода. Онда, и само онда, ирански народ ће добити прилику да употреби своју огромну снагу и сопствену будућност отме из руку теократа и њихових империјалних помагача.
Извор: UnHerd
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
