Студенти на протестима: Стали смо у прве редове јер и ми се питамо
9. јун, 2023.
Како сам крочио на тле филозофије
9. јун, 2023.
Прикажи све

Лука Петровић: Класна смеса СНС-а

Александар Вучић, (Фото: Портал Луча)

Вучић на сједници СНС-а, (Фото: Данас)

Друштвене и политичке турбуленције кроз које пролази Србија навеле су различите актере да се позабаве питањем друштвене основе владавине СНС-а. СНС око себе окупља различите друштвене групе – и сиромашне и јако богате. На који начин је ова странка створила тако широку друштвену коалицију и да ли је могуће пружити адекватан политички одговор?

Недавно одржана окупљања опозиције и контрамитинг Српске напредне странке (СНС) отворили су нову тему међу друштвеним и политичким актерима у Србији: какав би требало да буде однос према “обичним” присталицама СНС-а, једном када њихова странка не буде била на власти?

Наговештај одговора је понудио глумац Драган Бјелогрлић на последњем о окупљању, замоливши опозиционе присталице да не презиру и да се не ругају људима који су били присиљени да дођу на контрамитинг. Додао је да они нису криви што неко “врло свесно није бринуо о њима” како би могао да “манипулише, уцењује их и гура у аутобусе”. Закључио је и да им је потребно пружити руку и загрљај, те да је њихово место заправо на опозиционим скуповима. Као што смо већ писали, пред контрамитинг вршени су велики притисци на запослене у јавном сектору, а овога пута нису прескочени и људи који чак нису ни добили посао захваљујући СНС-у.

На овом месту се нећемо бавити тактичким питањем како би тачно требало опозиција да пригрли део гласача СНС-а, већ како оквирно изгледа класна структура напредњачких присталица – оно што се често назива “друштвеном базом” неке странке.

Добар део људи несумњиво припада сиромашнијим слојевима становништва, а овде ћемо покушати да одговоримо зашто је и како СНС везао са себе ове људе. С обзиром на то да СНС сигурно није истински заступник интереса најугроженијих, анализи треба придодати и практичне политике које је спроводила у протеклих десет година. Упркос томе што део радничке класе заиста гласа за СНС, о чему ће више речи бити у наставку текста, сигурно је да власт није у протеклом периоду била наклоњена радницима и радницама.

 Напротив, економске политике су фаворизовале крупни инострани и домаћи капитал, док су социјалне политике постајале све рестриктивније у обухвату или пак није било адекватних реакција државе на кризе. Социјалне мере државе за време короне или током стамбене кризе готово да нису постојале, што јасно илуструје каква је општа политика напредњака .

Ако имамо у виду да је СНС на власти на свим нивоима и на целој територији Србије, јасно је да се таква владавина, у једној полупериферној држави каква је Србија, не може заснивати на подршци једне класе или друштвене групе. Други податак који би требало имати у виду јесте масовно чланство. Процењује се да СНС броји између шесто и седамсто хиљада чланова, а један од посланика је недавно изјавио да ће их ускоро бити милион. Такође, без “тврдих” података, више се може оквирно говорити о друштвеној основи напредњачке владавине.

Клијентелизам уместо социјалне државе

Полит-социолошка истраживања обично истичу да су партије које су биле у опозицији након Петог октобра у Србији привлачиле “транзиционе губитнике”. Укратко, људи који нису поседовали знања и вештине да се снађу у свим недаћама које је донела економска транзиција, гласали су за оне партије које су се декларативно супротстављале таквој политици. У том смислу, партије на власти од 2000. до 2012. углавном су своју подршку базирале на образованијим, бољестојећим и културно либералнијим друштвеним групама које су могли релативно брзо да се прилагоде тржишним променама. Наравно, ни партије које су тада биле на власти нису биле имуне на клијентелизам и корупцију. Као у готово свим другим постсоцијалистичким државама, у Србији је владало уверење да је јавни сектор сам по себи корумпирани кочничар предузетништва и економског раста.

Раст стопе незапослености, посебно након избијања светске економске кризе 2008. окрњио је дотадашњу владавину Демократске странке и њој блиских партија. Држава није била у стању да се озбиљно позабави питањем масовне незапослености, док је истовремено, део друштва живео поприлично раскошним животом.

Управо је СНС обећавао, пре доласка на власт, “сређивање” јавног сектора и економске реформе које ће омогућити економски раст, а самим тим и већу запосленост. Формална забрана запошљавања у јавном сектору уведена 2013. у пракси је значила масовни клијентелизам и запошаљвање сопствених кадрова свуда где је то могуће. Углавном је реч о бирократским пословима, док на местима као што су здравство или образовање хронично фали кадрова. Као што смо већ писали, различите врсте нестандардног радног ангажмана коришћене су као средство дисциплиновања сопствених кадрова у јавном сектору. Док се гарантовањем тендера и државних послова омогућава лојалност крупног капитала и пословних партнера блиских странци, коришћењем нестандардних уговора успоставља се послушност широког чланства. Дакле, СНС није започео са изградњом социјалне државе која би заиста интервенисала и бринула се о угроженим друштвеним групама. Напротив, настављена је њена разградња и системско слабљење капацитета јавне управе на овом пољу. Уместо тога, чланство у странци постало је готово једина могућност вертикалне друштвене мобилности за најсиромашније. Овде није реч о политикама које би водиле еманципацији радничке класе, већ о безобзирној политичкој злоупотреби њиховог положаја.

Александар Вучић, (Фото: Портал Луча)

Нераскидиве везе са крупним капиталом

СНС је странка која негује блиске везе са крупним капиталом и управо су економске политике, још од доласка на власт, прилагођаване интересима крупног капитала. Једна од најзначајнијих тековина владавина СНС-а и његових коалиционих партнера јесте реформа радног законодавства из 2014. године. Ову реформу обележила је додатна флексибилизација радног односа, установљавање нових врста уговора којима је радни однос учињен још несигурнијим, те значајна деградација радних права када је реч о боловању, праву на годишњи одмор, штрајк и минималну зараду. Намера је била да се Србија учини конкурентнијом у односу на своје суседе у привлачењу директних инвестиција из иностранства – мањи трошкови за радну снагу би требало да буду компаративна предност Србије у односу на нпр. Северну Македонију, Молдавију или Бугарску. Реформу радног законодавства пратила је и политика значајног повећања субвенција за инострани капитал и “стезање каиша” када је реч о јавним финансијама и издацима за капитална улагања. Мере штедње су спроведене науштрб пензија и плата запослених у јавном сектору.

Прилагођаване радног законодавства пропраћено је незапамћеним увећањем субвенција за долазак иностраног капитала. На тај начин је држава постала гарант успешног пословања иностраних компанија. Наравно, није дошло до озбиљнијег трансфера технологија и знања, а углавном је реч о репетитивним пословима и индустријама на којима није могуће дугорочно планирати одрживи економски развој. Оваквом политиком делом јесте решен проблем високе незапослености. Из индивидуалне перспективе, било какав посао, колико год да је слабо плаћен и колико год да су услови рада лоши је бољи од незапослености. Отварање неке фабрике у руралним срединама у којима су фабрике одавно затворене представљао је помак за локално становништво. Наравно, ови инвеститори су брутално експлоатисали раднике и раднице уз често кршење еколошких стандарда. Неретки су и случајеви да су компаније, убрзо по истеку уговором предвиђеног временског периода за исплату субвенција напуштале Србију.

Када је реч о домаћем капиталу, многа мала и средња предузећа су се нашла у неравноправном положају због поменуте политике субвенција. Пре свега, новац који је дат на субвнеције би се могао улагати у развој локалне инфраструкуре, како би се олакшало пословање мањим субјектима, док су директни секторски конкуренти изложени притиску услед нелојалне конкуренције. Сигурније решење је везивање за (локалну) власт зарад успешности пословања. Послови добијени од стране државе или локалне самоуправе су најсигурнији и врло уносни. Па тако, држава ће куповати баш аутомобиле које продаје локални моћник близак властима, или ће баш он бити ексклузивни превозник на међуградској линији, иако постоји развијена јавна железничка инфраструктура која се не користи. Наравно ту су и сигурни добитници на великим тендерима који се за државне послове на различите начине захваљују властима. У Србији је у претходних година створена читава једна класа властима блиских “бизнисмена” која, уз адекватну накнаду у виду тендера и других државних послова, заводи ред по Србији, где год постоји потреба.

У већим градовима, где је економска активност развијенија, већа је и слобода да се остане самосталан. Што је економска активност мања, расте и зависност од државе, па су многе компаније у мањим срединама блиско везане за владајућу странку, односно локалну самоуправу. Уз то, уколико би неки локални привредник желео да финансира опозициони рад, убрзо би му на врата закуцале разноразне инспекције.

Овакво стање ствари би требало да буде плодно тле за сасвим другачију политичку агенду – ону коју би заиста у први план ставила потребе људи. Здравство, социјална заштита и други јавни сервиси су у потпуности разорени и захтевају темељну обнову. Посебно је важан задатак радити на раскидању чврсте клијентелистичке мреже коју је исплела владајућа странка и изградњу економске основе која би што ширим друштвеним слојевима омогућила достојанствен живот. Наравно, опозиција још није близу тог циља.

Лука Петровић
Извор: Преокрет

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *