Пише: Јанис Варуфакис
Идеја о формирању Европске одбрамбене уније узима маха широм континента. Али све док НАТО задржава доминантну улогу у безбедносном устројству Европе, њени изгледи да оформи засебну и ефикасну одбрамбену унију практично не постоје. Да би постала суверена на плану одбране (а и шире посматрано), Европа мора да укине НАТО – што је перспектива подједнако мало вероватна колико и неопходна.
Марку Рутеу, бившем холандском премијеру сада на дужности генералног секретара НАТО, недавно се омакла истина чије је изговарање на глас изазвало уздахе широм Европе. Он је Северноатлантску алијансу описао не само као одбрамбени штит Европе, већ и као „платформу Сједињених Држава за пројектовање моћи на глобалној сцени“, додајући како је „коришћење кључних капацитета овде у Европи (…) од круцијалног значаја и за успех америчко-израелске кампање“ у Ирану.
Руте је у праву. НАТО је истурена база за ратове које Европа није одбрала да води и против непријатеља које Европа нема, а у служби глобалних амбиција једне силе чији су интереси и вредности у све већем раскораку с оним европским. Европски лидери одувек су знали да је Алијанса брак неравноправних, али су на њега пристали у замену за обећање безбедности.
Сада када је америчка посвећеност европској одбрани доведена у питање, Руте делује усамљено док наставља да велича аранжман који Европу држи укотвљену за америчку империју. Чак и међу европским атлантистима наде да ће се НАТО аутоматски вратити на почетна подешавања чим Доналд Трамп оде с власти почињу да бледе (мада се тај процес одвија ултраспоро).
Перманентно пристајање на америчке хирове не може бити основ на коме ће почивати европска одбрамбена стратегија. Истовремено, чак и најконзервативнији Европљани свесни су да би НАТО без САД био попут бицикла без бициклисте. То је разлог зашто је све више залагања за формирање Европске одбрамбене уније, највероватније у виду коалиције вољних, утемељене на интензивним процедурама сарадње унутар Европске уније, те проширене тако да обухвата и Норвешку и Велику Британију.
Али ту лежи проблем. Све док НАТО постоји, одржива европска алтернатива није могућа.
У потпуности функционална Европска одбрамбена унија захтева јасне одговоре на четири тешка питања. Ко наручује наоружање за Европу? Ко одобрава заједничко задуживање потребно за плаћање тог наоружања? Како се та потрошња распоређује међу водећим компанијама из наменске индустрије земаља чланица? И на крају, али не и најмање важно, ко ће Европљанима у униформама издавати команду да убијају или се изложе ризику да буду убијени?
Разумни одговори на ова питање не могу стизати с међувладиног нивоа, нити их може понудити НАТО. Предуслов да Европа изгради властиту одбрамбену унију јесте политичка унија, чије су стварање архитекте монетарне уније заобишле.
Неки тврде да актуелне егзистенцијалне претње с којима се Европа суочава, посебно након руске инвазије на Украјину, могу да произведу моментум који би водио политичкој унији, до чијег креирања ни криза евра ни пандемија нису довеле. Било то тачно или не, једно је сигурно: функционална одбрамбена унија захтева постојање политичке уније, док продужено постојање НАТО њен настанак онемогућава.
За хладноратовску генерацију је потчињавање европске одбране америчким приоритетима имало смисла. Америчке и западноевропске елите биле су уједињене у аутентичном, егзистенцијалном страху од Совјетског Савеза и повезане финансијским механизмом који је педесетих и шездесетих година Европу претворио у рециклажни центар америчких спољнотрговинских вишкова. Чак и након што су амерички вишкови нестали и замењени масивним дефицитима, Европа је свој вишак долара враћала назад у САД: Американци су куповали немачке аутомобиле и француске луксузне торбе, док су Европљани доларе користили за куповину америчког дуга, хартија од вредности и некретнина.
У међувремену је пао Берлински зид. СССР је постао музејски експонат, а Русија под Борисом Јељцином ништа није желела више од тога да се прикључи Западу, укључујући ту и НАТО. САД се више нису бојале Русије. Оно чега се САД јесу бојале била је могућност да односи Немачке и Русије постану исувише блиски, не на последњем месту због тога што би тиме у питање могла бити доведена америчка хегемонија.
Немачка индустрија радила је на руски гас. Али немачки извоз радио је на америчке дефиците, обезбеђујући САД полугу која им је била потребна како би осигурале пасиван пристанак Немачке на америчку двојаку политику спречавања интегрисања Русије у Европу. Америка је намерно осиромашила руско друштво, а НАТО проширила на исток, тако креирајући савршене услове за појаву чврсторукаша попут Владимира Путина.
Како је НАТО настављао свој марш на исток, нове владајуће елите у балтичким земљама, али такође и у Пољској, а сада и Финској, откриле су да унутар ЕУ могу да стекну утицај који далеко превазилази реалне моћи њихових земаља тако што ће постати најгорљивији заговорници америчке хиперекспанзије. И тако је Европа линији поделе Север-Југ (која земље с трговинским суфицитима попут Немачке и Холандије раздваја од оних с дефицитом какве су Грчка, Италија и Шпанија) нагло додала нову поделу на источне максималисте и западне умерењаке, где свако Унију вуче у различитим правцима.
Све и да САД немају интерес да Европу држе подељеном како би њом владали, НАТО појачава центрифугалне силе које стварање политичке уније у Европи – а тиме и било какве одбрамбене уније – чини немогућим. То је разлог због кога Европа мора да иступи из НАТО: не зато што је Русија пријатељски настројена (јер није), и не зато што је Америка зла (она се само понаша као империјална сила). Европа мора да иступи из НАТО јер ће алијанса која служи као платформа за пројектовање америчке моћи на глобалној сцени увек доносити довољно користи једном броју европских играча у њеном средишту да се тако омету консолидација и успостављање суверенитета Европе.
Једном сам чуо ирску књижевницу Едну О’Брајен како каже да је „пропадање срца спора и притајена ствар, која парадира прерушена у дужност“. Тако је и с пропадањем једног континента. Сваки пут кад неки европски лидер одлети за Вашингтон и поклони се пред америчким председником, штета се увећава: споро, притајено и парадирајући прерушена у дужност.
Извор: Project Syndicate
Превод: Радар
