Е да. Нијесу ово обични избори. Таквих уосталом нема у Црној Гори. Сви су судбоносни и сви одређују даљи пут Црне Горе у нову будућност. Али добро то. Мислим, лако ми је за то. Него по ком критеријуму откључати ову изборну браву?
Kо је овдје од кога бољи? Зашто за неке да, а за неке не? Ја сам се мало расписао ових дана па сте већ могли прочитати како је за мене Јаков Милатовић будућност, а да ова двојица око њега (Јаков број 2, а Мандић и Мило бројеви 3 и 1) представљају, по свему, фосиле и авети прошлости. И, углавном, основни механизам изборне браве је ту запетљан. Kо јасно види разлику између ових кандидата тај неће имати дилеме да шта да ради 19. марта, па и послије 2. априла.
А шта са осталима? Бечић, Даниловић, Драгиња? Па ништа. Примјенимо исти принцип: стара лица – нова лица. Даниловића и Драгињу знамо цио вијек. Не кажем да их се може поистовјетити са Милом и Андријом. Мада… Али у сваком случају, иако њих двоје нијесу фосили, али јесу живи споменици политичке прошлости Црне Горе. Тако да ми ту, то дође на исто.
Алекса Бечић је политичко лице пуно врлина. Одличан предсједник скупштине, и иако баш ни он није од јуче, пред њим мора бити још политичких прилика. Заслужио их је по свему. Само, овај пут бих прилику дао Јакову. Он ми највише од свих одговара оној дефиницији „политичар новог кова“. А некако му само име то каже. Јаков, старинско име које указује на породицу са традицијом. Али по звучности подсјећа на „нови ков“ људи.
Зато ја, за Јакова
Милија Тодоровић
