Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Читам и слушам халабуку која се ових дана подигла поводом обиљежавања Дана Републике Српске. Те неуставно, те геноцидно, те антидемократски…. Над свим тим се запитам: па како дођосмо до Републике Српске? Шта се то збило, па је Србе, а потом и читав свијет, натјерало да признају/констатују постојање те …. Републике? Рећи ћете – рат? Рат који је растурио велику државу. Међутим, и у току тога рата, и у склопу те велике државе постојали су неки закони и неки прописи. Непоштовање тих прописа довело је до рата у Босни нпр. Јер не мора да значи да ако си република конституент СФРЈ, да ти обавезно следује рат. Најбољи примјер за то су Црна Гора И Македонија.
Шта је дакле БИХ одвело у рат, а самим тим И у њену диобу на Федерацију и Републику? Па прије свега непоштовање тада важећих прописа од којих је један више него јасан: нема промјене државног статуса БИХ (шта год то значило у контексту распада СФРЈ) без сагласности сва три народа! То пише у социјалистичком уставу земље. Што значи да нијесу ни комунисти били баш блесави по сваком питању, него им је било јасно да Босне нема без сагласности свих.
Неко је ипак пожелио да је има изван Југославије , а противно вољи Срба. И неко је за то добио амин са Запада. И зато сте господо добили ову данас не-Босну. Овај федерални остатак у латентној свађи муслимана и Хрвата. Свађи која је не тако давно, срушила Стари мост у Мостару. И уз њега Републику Српску. И та је Српска, симбол и подсјећање да је неко нешто покушао да уради мимо Срба. Да будем отворен, а с обзиром на све горе изнијето, не само да Република Српска не угрожава постојање Босне него у складу са оном старом изреком, рекао бих “ Ј…. Босну која Српске нема“
До читања у сљедећем броју….
