Пише: Маријета Вујичић
Краљ Александар Карађорђевић је својим декретом од 3. јануара 1932. наименовао Јована Дучића ванредним послаником и овлашћеним министром Краљевине Југославије у Будимпешти. Дучић је у присуству свих службеника југословенског посланства предао акредитив гувернеру Миклошу Хортију 25. фебруара. По протоколу су били присутни и тадашњи мађарски министар иностраних послова Лајош Валко и компетентан државни секретар Мађарске Иштван Ураи. Именовање Дучића за посланика у Будимпешти у тадашњим југословенским дипломатским круговима је изазвало извесне дилеме.
Савремена штампа у Будимпешти међутим, нагласио разлике измеђи његовог prеthodnika, посланика Радомира Луковића (за његово време је било слабих контаката са мађарском владом), док Дучића, познатог и слављеног песника су примили репрезентативно, праћено спектакуларним интервјуима. Презентација Дучића је била надобудна у југословенско-мађарском економском и културном приближавању обзиром на његову репутацију, књижевни опус и реномирану улогу у европској књижевности, обазирајући се и на његову дипломатску активност. Дучић, иако је био први пут у Мађарској, истакао познавање мађарску историју и књижевност од Арања и Петефија све до Адија. За време тадашње југословенске владе је на београдском универзитету отворена катедра за мађарски језик, у знаку унапређења односа са северним суседом. Дучићев углед у Будимпешти упадљиво поздрављен не само у савременој мађарској штампи, већ и у београдској Политици, а чак и у бечкој штампи се појавио подужи чланак о његовом наименовању у Будимпешти.
Дучићева симпатија према Мађарима и мађарској култури се датира од раније: познато је његово пријатељство са Корнелом Сентелекијем још 1927. године, из Каира, када се већ конкретно формира у Суботици антологија модерних српских песника на мађарском језику, под насловом „БАЗСАЛИКОМ“ (Босиљак), у којој треба да учествује и Младен Лесковац са својим преводима Ендре Адија. Дучић је познавао поезију Адија из Лесковчевих превода на српском, док га је раније читао само на немачком језику.
1932. године био значајан културни догађај у Будимпешти: на иницијативу мађарског писца Дежеа Костолањија је организован X. Конгрес међународног ПЕН Клуба. Међу уваженим писцима из целог света на конгресу био је присутан и Јован Дучић.
Књижевни часопис „NYUGAT“ (Запад) је истовремено славио и свој јубилеј: 25 година редовног излажења. Јубиларни број је посвећен и гостима конгреса ПЕН Клуба, те уредници Жигмонд Мориц и Михаљ Бабич су тражили песме од Дучића. Три Дучићеве песме су објавњене тим поводом у преводу Бабича (са француског) са његовим посебним поговором. Дучић и Бабич су имали преписку на француском језику. Уз Дучића из Југославије били су присутни још и хрватски, словеначки писци, али важан је био гост и Светислав Стефановић, председник Српског ПЕН клуба.
Дучићева будимпештанска мисија је била драгоцена понајвише у погледу побољшавања југословенско-мађарских културних веза. Атмосфера је тада била одлична и за мађарску књижевност у Југославији. Тада се остварило, на суботичку иницијативу, покретање едиције под насловом „Југословенска мађарска библиотека“ децембра 1932. године под уредништвом Денеша Штрелицког. Прва књига је била од Јована Дучића „Град снова“, која садржи есеје, путописе и писма. (Преводилац Јожеф Дебрецени-Брунер који бележи и уводни есеј што се цитира у студији). У тој књизи се налази и Дучићев „Увод аутора“ специјално написан за ово мађарско издање, обухватајући мађарско-српске историјске и књижевне везе (у студији се текст цитира у потпуности). На српском, тј. у оригиналу овај Дучићев текст није публикован, нити је познато где се налази (барем до настанка ове студије С. Вујичића). Било би од огромног значаја да се у заоставштини Ј. Дебреценија или Д. Штрелицког тај текст једном ипак пронађе.
Сентелеки је имао намеру да посети Дучића у Будимпешти поводом једног пријема на југословенском посланству, али није добио дозволу ни за одсуство, нити за илаз из Југославије. Када је коначно стигао маја 1933. године и био на лечењу у будимском санаторијуму, Дучић га је тамо посетио, али нису се више срели, јер Сентелеки по повратку у Стари Сивац убрзо умире.
Дучић је остао у Будимпешти само до 30. јула 1933. године, тада одлази на годишњи одмор, а после тога био премештен у Рим, те се није ни вратио више у Будимпешту.
Из јединог познатог Дучићевог обимнијег извештаја, који је написан уочи одласка из Будимпеште 13. јула 1932. и упућен министру иностраних послова Богољубу Јевтићу, у претенциозном литерарном стилу, уочљив је одраз оног песимизма, који је он искусио у Мађарској у вези са ситуацијом у Југославији, као и мишљење неких да Србија оскудева у култури.
Како је Јован Дучић описао два најљепша европска града: „Овде су изумрли читави народи“
Међутим свакако треба обратити пажњу на дистинкцију, да је по Дучићевом мишљењу Мађари мисле сасвим друкчије о Југославији него о Југословенима, за које држе да су моћан и паметан народ, док описује и неко мађарско веровање по којем је Југославија створена од непријатеља Мађара и против Мађара. Дучић и сам назива свој извештај „низом рефлексијâ“, чак и анализом извесног психичког момента што са југословенске стране ипак не може да се мимоиђе. Али и закључује, свакако је југословенски интерес да у цивилизованој Европи овај народ треба да се представља као модеран и културан.
У студији се цитира Фон Хасел, посланик Немачке у Будимпешти, који у извештају својим надлежнима даје позитивну слику о Дучићу (већ после његовог одласка из Будимпеште), а окарактерише га као модерног песника-дипломату. Занимљив је податак да Фон Хасел скоро одлази у Београд, затим у Рим, где су се колеге поново срели.
Дучић је преминуо далеко од своје домовине. Вест о упокојењу песника је заобилазно и касно стиже у Мађарску. Писац Јанош Херцег из новина је сазнао вест о Дучићевој смрти и пише некролог у печујском часопису Друштва Јануса Панониуса („СОРСУНК”). Са сличним великим закашњењем објави сећање на песника и новосадски дневни лист „Нова пошта“ под насловом „Јован Дучић, песник снова. Поводом смрти српског песника и дипломате.“
Извор: Дневник.рс
