Ове године навршава се 70. година откад Андрићев роман „Проклета авлија” није добио НИН-ову награду, под изговором да такав обим више приличи новели него роману. Могло би се рећи да је Андрић још имао и среће, будући да је коју годиницу касније нико није ни добио, уз изговор да није било квалитетних романа, иако је те, сиромашне, 1959. године објављен роман Миодрага Булатовића „Црвени петао лети према небу”. Буле јесте фигурирао као лауреат али је жири сматрао да то „није згодно” и да Буле треба да „сазри”. Не знам је ли зато што је у међувремену „сазрио”, али Буле ће награду добити 1975. године за роман „Људи са четири прста”. Мада, главни кандидат за награду те године био је Драгослав Михаиловић за роман „Петријин венац”, но је у фото-финишу Драган Јеремић написао текст са тезом да „Петријин венац” није роман него „приповедачки венац”, што се жирију јако свидјело.
Па ипак, највећа контроверза у историји ове југословенске реплике Гонкурове награде, десила се 1977. године. Бар једна од више верзија истине из књижевног предања каже да је неко у глово доба ноћи јавио Скендеру Куленовићу да је добитник награде за роман „Понорница”. Међутим, исти глас му три сата касније јавља да он ипак није лауреат. Куленовић је истог дана преминуо од срчаног удара. Жири је, наводно, промијенио одлуку под притиском тадашњег главног уредника НИН-а Драгана Марковића, иначе члана републичког ЦК.
Куленовић је, иако човјек са јаком биографијом, сметао тадашњем врху власти СР Босни и Херцеговини. Награда је, тако, допала изненада у руке Петка Војнића Пурчара за роман „Дом све даљи”. У посљедњим тренуцима награду је 1981. године изгубио и Милан Оклопџић за роман „Калифорнија блуз” (CA Blues), пошто је, опет, „непознат нетко” убиједио угледног члана жирија професора Миливоја Солара, да би боље било да награду добије Павао Павличић за „Вечерњи акт”. Не знам да ли за утјеху било Оклопџићу што је његов роман постао култна књига са више од 10 издања.
Зашто 1955. године награду добија роман „Неисплакани” Мирка Божића, тешко да би и жири могао да објасни.
Слично питање може се поставити поводом 1957. године када награду добија Александар Вучо за роман „Мртве јавке”, а не рецимо његови такмаци Владан Десница са романом „Прољећа Ивана Галеба”, или Михаило Лалић са романом „Лелејска гора”.
Деведесете године укинуле су критеријум „зрења” и увеле критеријум „анонимности”, те је, тако, 1994. године награду добио 29-годишњи Владимир Арсенијевић, а 1999. за роман „Карактеристике” награду добија тада ником, или само заиста малобројним познат аутор Максимилијан Ернрајх Остојић.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
