Пише: Иво Андрић
Ово ми је причао мој пријатељ: Купио сам је у Кинеза који је био безобразно понизан и кликтао као птица. Сећам се добро, мрак је падао. Рачунао сам управо да је данас настао седми месец откако живим у том загушљивом граду, сам и незадовољан, и хитао сам кући да што пре одем са улице, на којој се, у јесењој магли, стално враћа мисао: да ће од свих ових људи једном бити костури. А безбројан свет таласа и шуми, и успорује ми ход.
Тако сам ишао свако вече, незадовољан као млади људи који рано кући иду. Али то вече као да сам био веселији, као да сам мање осамљен. У десном џепу носио сам жену од слонове кости. Кад сам дошао кући, ватра се била угасила; соба заудара угљеном. Узалуд сам звонио и дозивао послугу.
Једно вече, кад све вређа и ништа није на свом месту. Поморанџе су без сока. Девојка је заборавила да налије воде. Тада се сетих жене у џепу. Извадих је и поставих под лампу на сто. Сенке се лепо распоредише. Блештала су јој рамена и јагодице. Изгледало је као да се смеши. Она је била резана вешто, као сви они богови, змајеви и мајмуни што их продају Кинези. Као да ме прође чамотиња и рдаво расположење.
Читајући, у постељи, ја сам с часа на час погледао на њу како стоји, малена а светла и складна ствар, у кругу светлости испод лампе. Читао сам дуго, док ми књига не отежа и редови се не изломише и помешаше. Учинило ми се да сам чуо како је књига пала, помислио сам да би требало угасити светлост, али сам био одвећ уморан и све ми се то учини тешко и далеко. Уосталом, тада се деси нешто што је сасвим свратило моју пажњу.
Из сиве неке светлости расла је мала жена од слонове кости и примицала се, све већа и ближа, док коначно не седе на кревет крај мене, смешкајући се и без поздрава, као да је до малопре ту била па само на час отишла и сад се опет враћа.
Нисам се ни зачудио колико би требало. Само се исправили малко на јастуцима. А жена је, једнако се смешкајући, говорила.
– Знала сам да мора тако да буде. Све је суђено. А и шта би било од вас без мене?
Ја стадох да се збуњујем.
– Боже мој – говорила је жена – колико смо били растављени, и никад рећи, а срце пуно; али за дугог чекања ја сам увек веровала и знала да ћемо се састати и да сте створени ви за мене а ја за вас.
-Али. ..
– Не, не говорите ништа; били сте тврда срца. Како сте могли тако дуго оклевати!
– Али . . .
– Али сад је све добро. Од сада је све наше заједничко; живот и рад и смрт; сад, па довека!
-Али!
Али жена је падала све више у ватру.
– Да, одсад ћемо заједно живети, стварати, патити.
У забуни и неприлици, која је почела да прелази у очај, ја готово викнух оно на што сам најмање мислио.
– Али, ви сте од кости!
– Шта-а-а-а сам ја-а-а-а?!
И жена се зашиљи и накостреши, да је сва личила на бесну сцену и скандал.
– Од чега сам ја-а-а-а?!
– Од слонове . .. овај, од …
Она врисну као рањена. Ја се још више подигох, тако да сам напола седео. После првог вриска још је само јецала.
– Ах, ах, како вас је свет искварио, како сте отупели! Ах, ви не можете да схватите љубав и доброту, ви не можете усрећити никог.
Ја сам климао главом у знак да је уистину тако, не би ли ме та ненадна напаст оставила, али она није ни гледала у мене, него је узбуђено настављала.
– Али управо зато вас не могу оставити; ја се морам жртвовати и остати крај вас, јер ви сте тако рђави, ви сте болесни, али ја ћу вас неговати као мати, као сестра, вечно …
Сад сам лепо видео да ту нема спаса ни помоћи. И обузе ме такав ужас какав сам дотад познавао само у ретким страшним сновима. Јер, ја сам знао како смо немоћни према људској глупости и себичности кад оне узму на се дирљив и узвишен облик. Ипак се исправих и одлучих да гоним ту беду од себе свим силама. Али она је говорила тако брзо и тако много да нисам више ништа разбирао; само кад год бих чуо како се понавља реч „вечност” и „остати вечно”, преда мном би се отворио сив понор и ја бих сваки пут претрнуо од ужаса и поново занемео. Чак сам помишљао да је гоним напоље, али су ми руке и ноге биле као узете. Једва некако дођох до речи.
Говорио сам као човек који се бори за свој живот. Рекао сам јој, све испрекидано, да је од кости, лутка, да сам је купио за свој поштено зарађен новац, а она ми сад засела за врат, наругао сам јој се да је смешна, белосветска, Кинескиња. Коначно сам викао што ме грло носило.
– Па у моју сте кућу банули из бела света и распаковали своја осећања! На мени сте нашли добра дела да чините! Са мном да делите ту вашу глупаву вечност и да ми помажете у послу који и овако сам једва свршавам?! Одмах се губите! Напоље! Не сећам се више шта сам јој све казао у том страху и са последњом мисли не бих ли је како увредио и не би ли тако отишла. Али она је само њихала сажаљиво главом, и није се мицала.
Настојао сам да отпужем с постеље, али наједном приметих како жена крај мене поче да се шири. Све сам се више примицао зиду, а кад ме притиште, ја почех да бежим. Али жена се све више ширила, док не изгуби сваки облик и као сив млак дим не испуни собу.
Бежао сам по кући, али дим је коначно испунио и кућу и све улице, и кад сам се, избезумљен од страха и задихан од трчања, прибио уз неки стари зид на крају града, видео сам како се страховитом брзином, као море и лава, шири дим према мени. Притиснут и немоћан, ја подигох главу пут неба, али небо је било застрто. Нада мном као и око мене били су само густи облаци тешког, загушљивог дима. Вечност.
Видећи да нит могу да се борим ни да бежим, завиках из гласа, последњим очајним снагама. И, гле, као неким чудом, магла око мене поче да се разредује и уступа, и ја као кроз редак дим угледах круг зеленкасте светлости. И пробудих се.
Протрљах очи, још у страху и недоумици. Срце ми је било под самим грлом. Ваздух ми се чинио тежак и загушљив. Био сам сав у зноју. Дигох се. Испод лампе, коју сам био заборавио да угасим, стајала је мала жена од слонове кости. На њој су лепо лежале сенке, и осветљене плохе се смешиле.
Језа ме подилазила и руке су ми још дрхтале кад је узех. Отворих прозор. Чинило ми се да се нећу решити море док не чујем како ће звучно прснути у парчад на гранитној калдрми.
Била је касна градска ноћ, без звезда и облика, сачињена од саме влажне таме и тишине која застрашује. Замахнути и бацих жену свом снагом на улицу, и застадох, ослушкујући како ће да падне и прсне. Чекао сам, али сам чуо само како ми мукло бије срце, чуо сам и свој кратак, чест и одмерен дах, али нисам чуо да пада на камен и да се ломи жена од слонове кости. Трнци ме прођоше поново. Чекам, али жена не пада. Коса ми је на глави као лед, и боли. Погледах на мирну лампу, па на мрачну улицу. Куд је одлетела? Да ли то авети невидљиву игру воде? – То само начас помислих, јер ми се одмах поврати јасна, стара свест: да авети нема, и да је све што нам се дешава једна једина и велика стварност. Сав протрнуо, затворих прозор, седох поред лампе и сагнух главу под мишљу: да ћу је, извесно, још негде срести. Веруј ми, и сад стрепим од ђавољег посла те ноћи.
Извор: Феномени
