Piše: Ivo Andrić
Žućkasti, porozni kamen od koga je most sagrađen čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen iznutra.
Velike i česte poplave, koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)
Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjeraizvlačili robu, svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju. Zato oni takovole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru ipodsećaju; pogledaju samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose sesopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao isvaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tomnesvesnom ulepšavanju učestvovali.
Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kome su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.
U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikogko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnihjesenjih dana na oprezu, znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili sumagaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali iosluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitomzujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, iliće biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš iodnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo seda Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudibili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Takose desilo da ih jevoda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom….
Izvor: Frontal
