Пише: Ивица Ђикић
САД напушта концепт подршке штетним настојањима бошњачке политике да се миноризира уставна одредба о конститутивном статусу три босанскохерцеговачка народа и приклања се конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата као кључном и најчвршћем елементу политичког уређења. Чиме ће то резултирати?
Сад је већ очито да је америчка администрација под предсједником Доналдом Трампом подузела резолутан заокрет кад је ријеч о Босни и Херцеговини, односно о унутрашњој политичкој структури Босне и Херцеговине, уз ограду да искуство учи да се с Трампом никад не зна: поједностављено, Сједињене Државе напуштају концепт подршке штетним настојањима бошњачке политике да се миноризира уставна одредба о конститутивном статусу три босанскохерцеговачка народа и приклањају се конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата као кључном и најчвршћем елементу политичког уређења.
“Сада је вријеме за локална рјешења предвођена локалним актерима који представљају три конститутивна народа БиХ”, казала је Дороти Шеа, замјеница шефа америчке мисије при Уједињеним народима, на сједници Вијећа сигурности посвећеној стању у БиХ прије непуних мјесец дана.
Овоме треба додати америчко укидање санкција Милораду Додику, газди Републике Српске, у замјену за повлачење законских прописа који су представљали удар на надлежности централне власти у Сарајеву; треба додати и наглу скепсу САД-а према постојању Уреда високог представника или овластима којима располаже Високи представник; треба додати и одустајање од става донедавног америчког амбасадора у БиХ Мајкла Марфија да би државна твртка из Сарајева требала управљати изградњом плинске интерконекције којом би се плин из Хрватске довео на југ Босне и Херцеговине: амерички дипломати сад су предложили да пројект изведе твртка из САД-а и да заузврат добије концесију на 30 година, с чиме су се смјеста сложили и хрватски и бошњачки политичари; не треба сметнути ни дјеловање плаћених лобиста у Вашингтону, при чему Хрвати на својој страни имају релативно утјецајног Макса Приморца (из – Трампу блиског – Института Херитеџ), који у својим чланцима недвосмислено одбацује идеју о грађанској држави лишеној етничке конститутивности, идеју коју заговарају бошњачки политичари, међу којима најагресивније Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ из хрватског народа.
О америчком заокрету, међутим, увјерљивије од свега осталог свједоче прошлотједни славодобитни иступи Драгана Човића, предсједника ХДЗ-а БиХ, странке која твори владајућу коалицију. “Већ дуже вријеме требало је промијенити Устав Босне и Херцеговине како би друштво било функционалније, темељећи се на једнаким правима свих конститутивних народа. Сматрам да кроз елементе консоцијацијског федерализма можемо осигурати сигурност и равнотежу између три народа, стварајући три различита ентитета који ће бити уграђени у богатство Босне и Херцеговине.
Преговарачки процес за Еуропску унију могао би бити платформа за остварење тих промјена, но то захтијева нашу политичку одговорност и прагматизам. Ако то не успијемо договорити, бит ћемо присиљени тражити помоћ међународних партнера”, рекао је Човић на мостарском обиљежавању 30. обљетнице Дејтонског споразума. У интервјуу локалној телевизији казао је и ово: “На изборима 2026. Хрвати ће имати свог легитимно изабраног члана Предсједништва.” Само седам дана прије ових изјава, Човић је након сједнице ХДЗ-а говорио друкчије: “Бесмислено је причати о трећем ентитету, јер то није у складу с Уставом.”
Тензије у БиХ: Друштвени маргиналци на задатку ширења панике
Није познато што се догодило у тих тједан дана, али евидентно је да се најмоћнији хрватски политичар у БиХ због нечега охрабрио да, након дуго времена, уведе у јавни оптјецај идеју о трећем – хрватском – ентитету: врло је вјеројатно да се ради о нечему повезаном с новим вјетровима из Вашингтона. Е сад, размишља ли Човић, заједно са својим загребачким менторима, озбиљно о трећем ентитету или су га посљедњи догађаји потакнули да напросто покуша ојачати своју полазну преговарачку позицију, понајприје у погледу измјена изборног законодавства којима би се осигурало да избор хрватског члана Предсједништва БиХ овиси о гласачима хрватске националности?
Потоња солуција чини се реалистичнијом, јер успостава нове етничке федералне јединице захтијева тектонско задирање у садржај Даyтонског споразума и територијално дефинирање тог ентитета, што би несумњиво довело до заоштравања хрватско-бошњачких односа у Федерацији БиХ, односа који ионако већ предуго пате од међусобног неповјерења. Инзистирање на трећем ентитету, као и свако инзистирање на нечему што није могуће, а није могуће због тога што није остварено у рату па не може ни у миру мимо сугласности бошњачке стране, не води у рјешавање проблема него у ескалацију.
Човић обмањује кад говори да би преговори о чланству Босне и Херцеговине у Еуропској унији могли бити платформа за реализацију замисли о трећем ентитету: у Унији је немали број оних који би – из различитих разлога, а понајвише због неразумијевања босанскохерцеговачке политичке ситуације – најрадије укинули конститутивност народа, док на видику нема готово никога тко би подупро стварање хрватске полудржавице, територија који би онда још више заглибио у све облике корупције, клијентелизма и владарске самовоље, без икакве конкретне користи за људе. Ријеч је, иначе, о простору који тренутачно насељава максимално 300 тисућа Хрвата, десетак посто становништва БиХ.
Једини проблем који босанскохерцеговачки Хрвати објективно имају у погледу својих политичких права јест избор члана Предсједништва испред хрватског народа, с тим да је и тај момент обесправљености углавном симболичког карактера. Ако би се постигао договор о моделу који би Бошњацима практично онемогућио да изаберу и хрватског члана Предсједништва БиХ, Хрвати више не би имали разлога да се жале на свој политички положај, но никад није паметно подцијенити ирационалност и мегаломанију хрватске политике у Босни и Херцеговини.
Извор: Портал Новости
