Пише: Иван Ђурђевић
Тек покоја издајничка седа влас што се пробија кроз као четка густу црну косу и пресијава на шкртом лондонском сунцу, подсећала је да се приближава крај. И даље се лако извлачи из невоље, и даље, када мислиш да је готов, како нико други на кугли не уме, он пронађе начин да се подигне и преокрене ствар у своју корист. И даље утерује страх у кости противницима када у десетом гему, том свом „трејдмарку“, док води са 5:4 и вреба брејк, убаци у вишу брзину, па се узврпољи и исколачи очи на основној линији, као да поручује оном преко мреже: „Сад си готов“. И даље је доле на терену, исто као и свих претходних година, само за понеку нијансу у мањим дозама – онај Новак Ђоковић.
Те нијансе сада чине таман толико да не освоји Вимблдон. И није било реално тридесет и девет дана пошто је ходао на штакама.
Међутим, то му изгледа више није најважније. То, доле на терену, постало је само средство за постизање нечег другог, нечег што тек следи, а шта је то, могуће је, не зна још ни он сам.
„Новак Ђоковић, тенисер“, иако идеална верзија његове личности, њему самом више није кључна. Један Вимблдон више-мање, океј, лепо би било и ту стићи Федерера, али нема се он више с ким такмичити него са собом самим. Изгубио, победио – најбољи је па је најбољи, тенисер свих времена свакако и спортиста света годинама уназад без дилеме, можда можемо само још извлачити нијансе у вечности између њега, Џордана, Месија, Болта или Алија, али то су већ бабе и жабе и ствар укуса и самим тим је помало бесмислено.
Оно што је Ђоковићу тренутно важно јесте борба за сопствено наслеђе. Не у свету спорта, ту је загарантовано во вјеки вјеков, него у свету овом нашем, глобалном. То је показало све оно што се дешавало на Вимблдону пре великог финала са Алкаразом. Колико год изгледало чудно да неко са 37 година размишља о наслеђу, са врхунским спортистима је то тако. Крај каријере је за њих, на неки начин, једна врста смрти и та смрт делује врло болна. Питајте Кристијана Роналда, Месија, Надала, Леброна… зашто и даље играју.
Међутим, за разлику од поменутих, Новак Ђоковић је увек деловао као човек врло живописних амбиција и широких интересовања. Иако без класичног образовања, жељан је свакаквих знања, често и погрешних. Уклапајући Срђана у себи и Јелену око себе у свој монументални карактер, Новак је кроз време шетао од квазисекте „љубави и мира“ до дубоког православља, од пирамида до „весели се, српски роде…“, од чија семена и веганства до антиваксерских ставова, од великосрпства до космополитизма, од оптужби да слави четнике до оптужби да навија за Хрвате. За то време успео је и да научи једно шест-седам језика (планетарно далеко вољенији Надал једва сриче енглески), да дочека да му са дивљењем аплаудирају амерички председници и најбогатији људи света, али и да проведе ноћ у екстрадиционом притвору. Да вређа на пасја кола свој тим у ложи и да као најнежнији отац свира ћерки рекет-виолину док побеђује на Централном терену. И има тога колико год хоћете у тој спектакуларној каријери, невероватном животу и несвакидашњој личности.
За то време, радећи и проживљавајући све наведено, успео је да подели планету на два дела – за једне је „лидер слободног света“, за друге „балкански примитивац“. И Новак Ђоковић је, долазимо до поенте, на Вимблдону објавио рат овим другима пославши им три поруке у два дана.
Прво је саркастичним обраћањем вимблдонској публици након победе над Холгером Рунеом, пошто је у специфичном скандинавском навијачком покличу препознао увреде на свој рачун, јасно ставио до знања да између њега и њих, ако већ нема поштовања, не може бити ни равнодушности. Потом је напуштањем интервјуа за Би-Би-Си симболично институционализовао објаву тог рата демонстрирајући своју величину, јер Би-Би-Си, тај симбол „колективног Запада“, тог света који га толико не прихвата, могу одјавити само они највећи, они којима се то може. Трећом поруком открио је бар део грма у којем лежи зец – пожалио се да је фрустриран јер нема довољну подршку свог спонзора „Лакоста“, након што је обелоданио да се роба са његовим именом слабо пласира у Оксфорд стриту и околини, дакле, опет, леглу оног блазираног дела света који га баш и не ферма превише. Прве две реакције, логично, доводе до нежељеног исхода у трећој. И тешко је веровати да Новак то није знао, пре ће бити да је инат опет ставио испред користи.
Ђоковић снагу у ономе што ради црпи из два, психолози би рекли комплекса, али назовимо их просто регуларним особинама обичних смртника – потреби да буде у центру пажње и потреби да га сви воле. Та два обично иду заједно и сјајно функционишу док се не умеша трећа доминантна Новакова особина – потреба да буде другачији од других.
https://www.youtube.com/watch?v=iBxprBcvpSA
И нарочито када та особина изнедри реалност да се буде – бољи од других. У том зачараном кругу крије се већина тренутних Ђоковићевих проблема, ако их он уопште има. Док није имао резултате, пажњу је привлачио имитирањем колега и био свима симпатичан, али када је постао најбољи, то је већ била друга димензија која му никада није опроштена.
Он је могао да бира – да се „федереризује“, покуша да буде вазда отмен и суздржан и уђе у тај „чаробни“ свет, али је одабрао да буде – он: да на терену показује вишак дозвољених емоција (урла, удара се у груди, псује свој бокс) и да ван њега остане веран својим убеђењима (одбијање да се вакцинише по цену пропасти каријере), иако велика већина оних пред којима игра мисли супротно. Своју снагу црпео је баш из њихове нетрпељивости или, прецизније, из фрустрације због њеног постојања, и претварао је у победе. О томе говори и чињеница да је свој најтежи пораз у каријери, онај против Медведева у финалу Њујорка 2021. године, када му је измакао календарски гренд слем и тиме пречица за бесмртност, доживео када је та нетрпељивост изостала. Публика, иста она која га никад није прихватала, први и једини пут једногласно је стала на његову страну, што га је прво збунило, затим потпуно емотивно сломило, натерало га да се расплаче усред поена и – изгуби.
Међутим, проблем је у томе што „Ђоковић – човек“, неиспуњеност потребе да буде опште вољен ван терена не може да претвара у величанствене победе. Зато ће, када заврши каријеру, то морати у нешто да преточи. Очигледно је да га породица испуњава, али Новак није човек који може дуго да седи мирно. Сетимо се да је у време короне уложио новац у фабрику у Данској која се бавила испитивањима могућности за борбу против ковида без употребе вакцине. Новак је човек којег увек нешто копка.
Његова жеља да га прихвате они који то тренутно не желе можда ће с временом да ишчили, а можда ће и да се испуни онда када их више не буде нервирао својом непобедивошћу. Да ли ће му било шта од тога бити довољно? Међутим, чак и да не успе у својој мисији „вође слободног света“, Ђоковић ће увек имати џокер у рукаву, прилику да се окрене средини која га беспоговорно воли и поштује – Србији. Једна његова еколошка порука на друштвеним мрежама у време „прве литијумске кризе“ у нас изазвала је земљотрес. Једно његово сликање са Вучићем, што би у нормалним земљама био очекивани сусрет председника и најбољег спортисте, проузроковало је море разочарања. Једна његова мистериозна изјава после затварања терена на Дорћолу отворила је милион питања. Његова реч би сада или у блиској будућности више него икад могла да помера тасове на ваги данашње Србије. Али то би за њега био непознат терен, са бројним ризицима и неизвесним, можда и неочекиваним исходима. Зато је одлучио да овог пута ћути. Што не значи да ће ћутати вечно.
„Новак Ђоковић, тенисер“ ускоро силази са сцене у великом стилу. Дивићемо му се сећајући га се. Остаће забележено да нико никад није био као он и нико никад неће бити као он. И наравно, остаће велика празнина. Али Новак Ђоковић, држављанин Србије, грађанин света и обожавано-оспоравана планетарна звезда, неће се тако лако предати. Он тек почиње свој меч. И делује да ће га играти у пет сетова.
Извор: НИН
