Piše: Ivan Đurđević
Ima ta priča, možda joj je autentičnost i nije baš najveći kvalitet, a možda i jeste, ali neke istine u njoj svakako mora biti čim su je naveliko pričali. Legendarni Dušan Duda Ivković bio je početkom veka, od 2002. do 2005. trener moskovskog CSKA i na jednom treningu, na zagrevanju, dok su igrači trčali oko terena on primeti da Sergej Panov, momčina od 203 centima i sto kila, dvostruki vicešampion sveta, ali tada već veteran u tridesetima, uporno skraćuje krug oko terena. Upozori ga Duda jednom, ovaj ga ispoštuje krug-dva, pa nastavi da zabušava. Duda to vidi, prekine trening, priđe mu, propne se malo na prste da ga dosegne i naočigled celog tima zalepi Panovu takvu šamarčinu, da je zvuk iste popunio svaki ugao prazne hale koja nosi ime ruskog Dude, Aleksandra Gomeljskog. Potom je, kažu, trening dovršen u najvećem miru i tišini. Epilog (a i poenta) je da su i Panov i Duda uspešno sarađivali u Moskvi u naredne tri godine, šamara i skraćivanja krugova više nije bilo, ali jeste trofeja – tri titule prvaka Rusije i tri fajnal-fora Evrolige.
Obradović: Ponosan sam na svoj tim, igrali smo sjajnu košarku
Najbolji i najuspešniji van-NBA trener u istoriji Željko Obradović je, bar kada je odnos sa igračima u pitanju, a i u mnogo čemu drugom, Dudina škola. I svaki put kada rumen ko bulka usred utakmice viče na nekog igrača i vređa ga na pasja kola, to deluje jezivo i ponižavajuće. Ali, ako taj sled događaja pratite malo pažljivije, primetićete da svaka od tih “žrtava”, iz takvog procesa specijalnog vaspitanja, pre ili kasnije, nekim čudom izađe bolja. Nije još precizno utvrđeno u čemu je tu stvar i kako je to moguće, da li je tajna u Željkovim metodama ubeđivanja ili u mentalitetu igrača, ali – evo primera da to funkcioniše.
Naime, pre nekoliko meseci po internetima je klikove kupio video na kojem Obradović, u praznoj hali u Železniku, negde pri kraju meča ABA lige protiv FMP-a u kojem Partizan vodi 77:55, urla na jedno dete iz svog tima ižđikljalo do dva metra, mlađe od njega skoro pola veka, psuje ga i vređa rečima koje uređivačka politika ovog sajta baš i ne trpi. Uz to mu, paralelno sa psovkama, vrlo precizno objašnjava gde je pogrešio u odbrani, zbog čega je protivnička ekipa u prethodnom napadu lakim poenima smanjila prednost na “neizvesnih” 22 razlike, pa je nužda naterala trenera da zatraži tajm-aut.
Naravoučenije
Dete se zove Mitar Bošnjaković i u trenutku kada je ovo specijalno vaspitavanja bilo u toku, bio je poznat samo onima koji pasionirano prate KK “Partizan”, onima koje ne mrzi da na sajtu crno-belih u rubrici “igrači” skroluju do dna stranice. Da sam Mitrov otac, i da sam čuo i video to što je pola Srbije čulo i videlo po internetima, verovatno bih se već sledećeg jutra obreo ljutit u kancelariji Željka Obradovića imajući svašta da mu kažem, a cenim i da bih u jarosti produžio i do sekretarijata kluba po sinovljevu ispisnicu. Uveren sam i da bi polovina srpskih očeva učinila isto. Ipak, Mitrov otac, očigledno, nije klasičan srpski otac.
Rezultat ovog žestokog rata sujete i mudrosti, koji se nesumnjivo vodio u njegovoj glavi, a u kojem je pobedilo ovo drugo, jeste da se njegov sin osam dana kasnije obreo u prvoj petorci Partizana protiv Barselone, zaustavio Kevina Pantera, dao šest koševa, uz četiri skoka i dve asistencije. I od tada je, sve do povrede, bio redovan u rotaciji Obradovićeve ekipe i biće ponovo, kad se oporavi od povrede.
Fenomen “Partizana” i Željka Obradovića
Primera ima koliko god hoćete, počev od svakog pokušaja da se sa usana pročita šta to Obradović toliko gunđa svojim igračima, posle svakog napada, čak i ako neposredno pre toga pogode tuđi koš ili odbrane svoj, pa završi sa onim u sredu uveče u Bolonji kada je Željko nekome iz svog tima (kažu, pomoćnom treneru) na tajm-autu pretio da će mu razbiti tablu o glavu. (Ima u tome, digresije radi, i malo simbolike, jer na toj tabli zaista piše ono što Obradović svojim igračima želi da utuvi u glavu.) Primer je, ako hoćete, i Bogdan Bogdanović, koji je do NBA i kapitenske trake u reprezentaciji došao preko šaka Duška Vujoševića obmotanih oko svog vrata nasred parketa u sceni u kojoj je neprijatnost parala vazduh novobeogradske Hale sportova.
Naravoučenije ove priče jeste bolno, ali je lekovito. I iziskuje izbor. Kad ste mladi, možete da ne date na sebe, a možete i da date da od vas nešto naprave. Ima tu i Frojda i balkanskog mentaliteta i nacionalnog vojničkog folklora i činjenice da u sportu, kao načelno gruboj muškoj stvari, pravila bon-tona nisu “važna stavka u statute”. Ali suština je da, nekim čudom, nekom alhemijom koja je nama običnom svetu strana, to specijalno vaspitanje baš kod onih najboljih, daje najbolje rezultate. Ne pitajte kako…
Izvor: NIN
