Пише: Иван Ђурђевић
Сваки пут када помисли на лик и дело Новака Ђоковића, просечан мислећи човек би требало да се сети и приче о оном типу који свако мало тврди да би био бољи тенисер од нашег Нолета да га није омео – хероин. Та прича на коју ћете често налетати када мало дубље зароните у поноре домаћих портала, на први поглед делује као јефтино средство за намицање кликова, али заправо је веома упозоравајућа поука. Пре свега о томе како је живот врло зезнута ствар, јер ниси сигуран ни спокојан чак ни ако ти се пружи прилика – “да будеш бољи од Ђоковића”.
У том смисли, прича Ангелине Топић, вицешампиона Европе у скоку у вис и једне од најбољих младих српских спортисткиња, представља правило које потврђује све остале изузетке. Она делује скоро као експеримент у лабораторијским условима – како један млади спортиста, у ситуацији када иза, са и пред собом има савршено калибриране све параметре за успех, успева да се исто тако савршено добро носи управо са том чињеницом, која често уме да буде више тег који баца на дно, него некакав ветар у леђа.
Ево шта се крије иза ове наоко компликоване тезе. Горепоменути Ђоковић је и могао и није морао да постане чак ни успешан тенисер, а некмоли ово чудо које је постао. Да је негде пошло по злу, не би се универзум узнемирио, можда би само Срђан морао да смишља неки други бизнис план. И можда би данас повратници са скијања на Копу хвалили услугу у палачинкарници “Ноле”, јер Ђоковић би свакако добро радио све чега би се дохватио, ту се од судбине не би могло побећи. И онај момак “што-би-био-бољи-од-Нолета”, могао је, али није морао да постане бар упола од тога, међутим, очигледно да за то ни он, ни они око њега нису превише марили. У преводу, нити је имао Новака у себи, нити Срђана поред себе. И ове две приче говоре како развој у релативно компликованим условима, постављајући параметре широко, може дати компликован исход, на скали од “најбољег на свету” до “пакла хероина”.
Код Ангелине Топић ти параметри постављени су веома уско. И чисто. Скоро као у лабораторији. Само ту постоји једна замка коју може да избегне једино особа перфектно здравог духа и врхунског васпитања. Одрастати са родитељима – шампионима у ономе чиме су се бавили, и бавити се управо оним у чему су они били шампиони, исто је што и пливати са џаком песка на леђима. Када већ одлучиш да се бавиш нечим у чему су ти мама и/или тата били најбољи, просек се пише као неуспех. Има таквих случајева колико год хоћете од Ненада Бјековића јуниора до Бронија Џејмса. Зато савршенство тих параметара делује више као проклетство него као предност.
Ангелина Топић је вицешампионка Европе, Синанчевић пети у Апелдорну
У тој ситуацији, када ти живот да све осим прилике да се бориш на свој начин, а то некада делује као да ти ништа није дао, спасавају само здрав ум и здрава породица. А делује да Ангелина има и једно и друго. Осим што несумњиво поседује гене, таленат, физичке предиспозиције и харизму, иза ње, бар тако делује, стоји срећна породица толстојевског типа, дакле једноставно срећна и здрава онако како породице углавном бивају срећне и здраве. А то је некада важније о свега (или бар већине) осталог. Јер да је тај катализатор у овом “експеримету” поремећен, Ангелини ни гени, ни таленат, ни харизма, ни дуге ноге не би помогли да са само 19 година буде друга у Европи у ономе чиме се бави.
Ангелинин отац Драгутин, ког памтимо по оном вађењу катане у Сплиту када је постао шампион Европе, имајући година таман колико његова ћерка има сад, остао нам је у сећању и по медаљама и по рекордима, али и по неким скретањима којих се вероватно ни сам не сећа са радошћу и поносом. Ипак, извукао је из себе најбоље – јер искуство је ипак искуство ако у глави имаш довољно – и предао ћеркама (и млађа Софија веома успешно скаче у вис). У Ангелини смо препознали њега и кад јој се ономад са усана омакла псовка док су је ометали да скочи на првенству у Риму и ономад кад је скакала повређена на Олимпијским играма у Паризу.
Ипак, Ангелина пред собом има терет тога да буде Ангелина, а не Драгутин. Пред њом је сада прилика да освоји свет, постепено и паметно. Кренула је “бајсом до месеца”, како је њен отац једном описао тежину пута до жељене олимпијске медаље. Али на том путу, пре него противнице, чекају је замке савршене олује, тај спој идеалних предиспозиција које могу да створе феномен, ако пре тога не направе катастрофу. И ту ће олују Ангелина морати да избегне.
Извор: НИН
