Пише: Иван Мартиновић
У свом одмјереном тексту „Тајван у Црној Гори“, свештеник Гојко Перовић разматра три национално издиференциране групе међу православцима у Црној Гори. Убрајам ту и вјернике и оне атеисте који се осјећају културно православцима. Поједностављено речено, за једне Црна Гора нема никаве везе са било чиме српским, за друге је Црна Гора, иако самобитна, увијек имала српску компоненту док је за треће Црногорац само регионална одредница.
Перовић правилно закључује да дјелује да су други у мањини. Некада не само да нијесу били у мањини него су чинили готово искључиво национално осјећање у Црној Гори. Ко год је икада долазио до било каквих документа из тог периода налази готово искључиво Србин из Црне Горе као националну одредницу, једнако као што се употребљава Србин из Србије (Србијанац), Србин из Босне итд.
Посебно је интересантно када је и како дошло до те подјеле. У том смислу је интересантан случај енглеског филозофа црногорског поријекла Џона Пламенца, који је написао неколико критичких књига о Марксу и комунизму, а у току Другог свјетског рата бранилац Драже Михаиловића о чему свједочи брошура издата у Енглеској 1944. „Случај генерала Михаиловића“. Недавно сам написао чланак о њему са посебним освртом на његово национално осјећање. Чланак је писан на основу Пламенчевог легата који се чува у Шкотској а дио који се бави Пламанчевим идентитетом помаже да се сагледа када је и како дошло до идентитетске збрке у Црној Гори коју је тако добро описао Перовић.
ЦРНОГОРАЦ И/ИЛИ СРБИН
Пламенац је био политички филозоф изузетног реномеа; његов чланак о Хегелу, Ајзаја Берлин је оценио као најбољи текст икада написан о немачком великану на енглеском језику (легат Џона Пламенца). Са истом проницљивошћу, концизно je закључивао о свим политичким феноменима, укључујући и нацију. На ту тему је оставио и два, до данашњег дана, често цитирана чланка. У једном од њих каже:
… што, народ чини различитим од других народа састоји се у начинима како мисле, осећају се или се понашају његови припадници, који су, или припадници мисле да су, специфични за њих. Национализам је, предложићу, примарно културни феномен, иако, скоро увек, пре или касније, постане такође и политички. (легат)
Он је имао прилике да се добро упозна, из прве руке, од припадника националних елита, са свим националним осећањима ондашње Југославије, и горе наведена опсервација је, несумњиво, делом и сублимација тог искуства. У његовој заоставштини, налази се више докумената који детаљније откривају његово сопствено национално осећање које је неизбежно морало утицати и на наведену дефиницију.
У емоцијама набијеном запису О повратку кући описује своје прво послератно путовање у Црну Гору 1954. године. Са поносом евоцира успомене на прошлост Црне Горе са којом је, преко своје породице, нераскидиво везан:
Пролазите кроз Његуше и угледате кућу, велику само у поређењу с каменим кућерцима око ње, кућу која је била дом последњег владара Црне Горе, чијој породици су ваши преци покољењима служили. (легат)
Други текст који баца светло на његово национално осећање је Југославија и Енглеска. У њему прави јасну дистинкцију из међу Срба и Србијанаца: „Послије првог светског рата било је у интересу западних сила, а нарочито Француске, да се створи Југославија. Било је у интересу Француске да Србијанци господаре у тој новој Југославији.” (легат)
Манускрипт предавања одржаног енглеској публици средином педесетих година највише открива о националном осећању Јова Пламенца и Југословена избеглих у Енглеској. Сећа се да се једном обратио групи српских официра са Југословени, што је изазвало њихово негодовање. На његов упит, нису ли они официри југословенске краљевске војске, добио је одговор: „Јесмо, али зови нас како хоћеш само не Југословенима”
Каже да је то било типично за све, а не само Србе, и објашњава:
Хрвати су је [стару Југославију] мрзели, Словенци је нису волели, Црногорци су били подељени у свом осећању према њој. Чак и Срби у Хрватској, Славонији и Војводини, који су је више од икога желели, су били разочарани. Македонци и Босанци су имали много мишљења о њој, већина којих није била пријатељска. И, на крају, чак и Србијанци, наводни господари у Југославији, су постали уморни од ње.
… Исто осећање сам и ја имао. Никада нисам волео Југославију. Стало ми је било до Црногораца зато што сам се родио као један од њих; било ми је стало и до Срба, зато што су Црногорци варијанта Срба, али ми није било стало до Југославије. (легат)
Важно је запазити неколико ствари. Прво, Пламенац не каже да му није било стало до Југословена, тј. народа који су ушли у Југославију, него до саме Југославије. Друго, Пламенац не види Србе као хомогену, па чак ни јединствену националну целину. Треће, он себе сматра Црногорцем. Четврто, даје додатно објашњење зашто му је било стало и до Срба, што је због његове књиге о Михаиловићу било општепознато, али погрешно интерпретирано. Назвавши Црногорце „варијантом Срба”, Јово концизно описује њихово национално осећање из времена свога оца Петра. То значи да Црногорци имају много опште српско, заједничког са другим Србима (варијантама Срба). Свеједно, они су различити од осталих који себе сматрају Србима, у првом реду од Србијанаца, јер Црногорци мисле, осећају се и понашају се на њима специфичан начин; самим тиме су посебна нација.
У време уједињења, међу зеленашима de facto није постојало друкчије национално осећање од онога које је описао Јова као „Црногорци су варијанта Срба”. Исто осећење је било и те како распрострањено и међу бјелашима. Тако је потпредседник Подгоричке скупштине Саво Фатић у завршној речи рекао: „Ми више нијесмо Црногорци него Срби. Треба да изаберемо људе који ће имати снаге да изведу и остваре велику јучерашњу идеју.”
Фатић савршено разуме створени проблем, али веома потцењује колико га је тешко, ако је уопште могуће, превазићи. Нације се не стварају декретом, о чему сведочи Пламенчево искуство током рада за избегличку владу.
У обраћању енглеском аудиторијуму, Пламенац је повукао интересантну паралелу са Британијом у првим деценијама по формирању Уједињеног Краљевства: „Усудићу се рећи да смо пре Џорџа III нешто слично имали на овом острву. Било је пуно Шкота и Енглеза, али није било Британаца.” (легат)
Евидентно, он сматра да се национално осећање може мењати, али за то треба дужи период времена. Зеленашко национално осећање не треба сводити на афинитет према једној или другој династији, како често чине ововековни Срби
О томе сведочи дневнички запис Јована Јовановића Пижона од 28. априла 1917. После сусрета са Петром Пламенцом, записује његове речи:
Ја не марим за краља, и волео бих да цела династија пође без трага, али у овој прилици [тражење мира почетком 1916.] краљ се добро владао. Историја ће рећи да смо се ја и он добро, српски владали.
Петар, непоколебљиви зеленаш, човек који је бежао од четничке ликвидације, показује да себе идентификује са српским, ма што то значило. Зеленаши нису никада прихватили србијански начин стварања заједничке државе; они су уверени федералисти, присталице и композитне српске државе и композитне српске нације. Они желе српску државу у којој ће остати Црногорци, тј. наставити да мисле, осећају се и понашају се на њима својствен начин. Све друго је за њих мењање националног идентитета. Наравно, у новој држави би и Србијанци требало да остану Србијанци.
Идеја је била илузија јако распрострањена у Црној Гори у доба краља Николе. Композитна српска нација, која би се састојала од Црногораца(Срба), Србијанаца (Срба) итд. није заживела, није ни била близу да заживи.
У Србији никад није било, вероватно није ни могло бити, осећања да су они Србијанци (Срби). Усудићу се рећи, да је и име Краљевина Србија, а не рецимо Краљевина Рашка, неизбежно одредило такво стање ствари. За Србијанце је и сама идеја често несхватљива, па и апсурдна. Тако је било 1918, тако је и остало до данашњих дана.
Временом, Јово Пламенац све више наглашава да је Црногорац. Почетком шездесетих, додаје очево име свом презимену, потпуно у духу црногорске традиције. У Енглеској се данас искључиво зна као Џон Петров Пламенац. Његови студенти, асистенти и колеге га знају као Црногорца, то потврђује његова заоставштина. На надгробном споменику му пише (Палчински, Пламенчев студент):
Џон Петров Пламенац
Црногорац
Професор Оксфордског универзитета
Професор на Ол Соулс
Пламенац и у смрти показује оно што је Берлин назвао „понос и независност племенитог изгнанства”, а Пелчински сматрао да то треба нагласити у кратком тексту четврт века по Џоновој смрти. Неки Пламенчеви српски пријатељи су схватили његово национално осећање. Најбољи пример је професор Војислав Вучковић. Његов изванредни, горе цитирани, чланак из 1959. сведочи о томе. Он, што је врло ретко међу српским ауторима, показује да разуме Црногорце и њихово национално осећање. Други Јовови српски пријатељи, несумњиво у већини, нису никада разумели да је Јово Црногорац. Тако на пример, К. Ст. Павловић је у име Друштва српских писаца и уметника у изгнанству послао Пламенчев некролог лондонском листу Тајмс, а копију његовој жени Марџори. Удовица је упутила писмо уредништву са захтевом да некролог не буде објављен, јер је њен муж себе сматрао Црногорцем, а не Србином (легат).
Комплетан чланак се може наћи на линку
