Osećanja pesnika koji svoju umetnost gradi na tuđoj umetnosti, sekundarnog su karaktera. Ma kako njegova pesma bila lepa, ona će uvek ostati u senci onog umetničkog dela koje je prouzrokovalo njeno postojanje
Pa ipak, ima pesama koje su inspirisane umetnošću drugoga roda, a sadrže u sebi autentične i primarne stvaralačke vrednosti. Ja se neću upuštati u navođenje tuđih primera, recimo, iz talijanske renesansne, ili novije francuske poezije, a koje su često oduševljeno i vrlo uspešno rezonirale na velike, a pre svega slikarske događaje (lepa slika, lepa arhitektura, to je događaj). Navešću jedan naš primer: najlepšu svoju pesmu Laza Kostić je napisao uznemiren prošlošću i lepotom venecijanske crkve Santa Marija de la Salute.
Možda poznatija od Kostićeve pesme jeste Rakićeva „Simonida“. Ona je inspirisana freskom iz Gračanice, koja predstavlja kraljicu Simonidu, mladu ženu kralja Milutina. O toj pesmi mnogo je do sada govoreno. Kao i freska kojom je nadahnuta, Rakićeva pesma odoleva vremenu i mnogim prolaznim iskušenjima zbog kolebanja istorijskih i estetskih shvatanja. Činjenica je, svakako, da je ona postala prisna i pesnikovoj generaciji i svima posle nje, sve do nas.
Prelepa Rakićeva pesma govori o Simonidinim očima, o tragičnoj sudbini slike lepe žene. Posmatrano činjenički, dabome. Sav fluid kojim pesma zrači, počiva na nepostojećim očima Simonidinim. Te oči, kao daleke, davno ugašene zvezde koje i dalje šalju svoj sjaj Zemlji i ljudima (dabome, ne samo Zemlji i ne samo ljudima) još svetle iz svojih praznina i već stotinama godina zrače unutrašnju svetlost lepog bića.
O tim očima ja ću ponešto da kažem sa jednog malo neobičnog aspekta. Zato što one predstavljaju problem za konzervatora. Možda mali i jednostavan, a možda i veliki. I neobičan baš zbog postojanja Rakićeve pesme.
Freske u Gračanici stare su blizu 640 godina. Možemo da kažemo da su gračanički bradati ili mladoliki proroci, isposnici i ratnici, kraljevi i njihove žene, najstariji preživeli svedoci Kosovskog boja i mnogih drugih tragedija i radosti vezanih za Kosovo. Za tih nekoliko stotina godina te freske je delimično prekrila čađ i prašina, pa su danas dosta mračne i nedovoljno vidljive. Na mnogim mestima su popucale i oštećene. Oštećeno je, pored drugih, i lice na fresci koja predstavlja kraljicu Simonidu. Na desnoj jagodici tog lica nalazi se oveća rupa. Oštećene su, kao što se zna, i njene oči. Ali ne sasvim. Možda baš zbog činjenice što su dugo vremena potamnele i što se gotovo uvek nalaze u polumraku (Gračanica je, mislim, jedna od naših najslabije osvetljenih crkava), nekadašnji komračikos koji je hteo da iskopa te oči nije sasvim uspeo u toj nameri: zagrebao je zenice, oštetio gornje kapke i obrve, tako da su obadve rupe iskopane ne u centru očiju, nego malo naviše, i pomerene su u stranu, levo i desno od sredine lica. A samo dva uska, oštra ureza, svakako od noža, mača, ili koplja, vertikalno seku oba oka.
Inače, u celini uzev, oči su sačuvane. Ako se pažljivo zagleda lice, uočiće se, ispod dimnog prašnog vela, fine linijice koje obeležavaju donje kapke, zenice, delove gornjih kapaka, i obrve. Međutim, u neravnine oštećenja uvukla se čađ, pa su one dve tamne mrlje postale dominantne na licu, i nesumnjivo, gledane okom običnog posmatrača, deluju kao dve male grobne jame nekih bivših očiju.
Takvu Simonidu i njene oči video je i Milan Rakić koji je, u doba kad je napisao pesmu, pre pedesetak godina, bio srpski konzul u turskoj Prištini. Preko njega, takva Simonida, sa iskopanim očima, postala je simvol tragične lepote.
Sad je stvar u ovome:
Kada se, uskoro, bude pristupilo poslu na konzervaciji fresaka u Gračanici, konzervator će morati dobro da razmisli šta će da uradi, ili ne uradi, sa Simonidinim očima. Na način već uobičajen, on bi, verovatno, iskopane oči ispunio malterom, i to okrpljeno mesto verovatno tonirao, držeći se u praksi već ustaljenih principa, a lice bi očistio od prašine i čađi, pa bi ono, sa delimično sačuvanim očima, postalo dobro vidljivo. Rekoh dvaput verovatno, jer bi celu stvar morao dobro da uzme u razmatranje, vodeći računa o istorijskom momentu, poreklu oštećenja, poštovanju prošlosti, kao što to uvek i čini.
Međutim, postojanje Rakićeve pesme celo stanje čini malo neobičnim. Ljudska i osećajna istina Rakićeve pesme mogla bi, mislim, da dođe u sukob sa istinom činjenica kojima je zaokupljen konzervator.
On bi Simonidin lik posmatrao kao oštećenu sliku. Ali je jasno da Rakićeva „Simonida“ vrlo obavezuje današnjeg konzervatora i diktira mu postupak koji treba da primeni u svome poslu. I, ovde, prisustvujemo jednom zanimljivom, ako se može reći, reaktivnom delovanju. Najpre je freska inspirisala pesnika da napiše svoju pesmu. Ta pesma postala je naše opšte dobro. Ona je popularna. A sad, sa svoje strane, pesma utiče na sudbinu freske, u izvesnom smislu: pesma zahteva da konzervator ostavi lice onakvo kakvo je, bar što se ranjenih očiju tiče. Ako eliminiše oštećenja, rupe koje danas izgledaju kao oči, uništiće time onaj momenat koji je, u stvari, rodio pesmu. Eliminisao bi, samim tim, i dragocenu pesmu.
Zato, po mome mišljenju, iskopane Simonidine oči treba, uprkos normalnom i uobičajenom konzervatorskom postupku, da ostanu onakve kakve su danas. One su pomogle stvaranju jednog novog, za nas znamenitog umetničkog dela. Prema takvoj Simonidi, rumenkastom ovalu njenog lica pod trapezom krune, osećamo poštovanje, jer je tu prisutna i znamenita umetnost i tragična prošlost. Dopunjuju se i vezane su jedna za drugu, ta pesma i ta slika, dva naša lepa umetnička ostvarenja.
(Politika, 15. februara 1959)
Svetislav Mandić, TOKE OD MESEČINE, (str. 67)Centar za srpske studije, Banjaluka, 2019.
Izvor: srodstvopoizboru
