Пишу: Марија Обреновић и Немања Рујевић
У Србији несметано раде разни исцелитељи и магови, а јаке хемијске коктеле под фирмом антиејџ медицине убризгавају козметичарке и фризерке. Зашто држава не стаје на пут надрилекарима који су већ водили људе и у смрт.
Не зна се да ли је радио у Пошти или је био поштарско дете, тек човека су сви у Крагујевцу звали Поштар. У урбану легенду ушао је захваљујући умећу да “намешта” преломе костију, уганућа и ишчашења зглобова иако није био ни лекар, а камоли ортопед. Ординирао је у свом стану у насељу Бубањ, од осамдесетих до почетка двехиљадитих.
“Сви су знали за њега. Долазили су људи из других градова. Причало се да су му и доктори слали своје пацијенте”, каже нам Саша, човек који је растао у том крају Крагујевца. “Намештао је руке и ноге, затворене преломе и ишчашења, али кичму није дирао. Моја мајка ишла је код њега због ишчашења руке 2009. године, али су јој тада рекли да је болестан и да више не ради.”
Сад је друго време. “Костоломци” и остали народни видари више се не препоручују по комшилуку уз кафу, него махом по друштвеним мрежама. Са “Фејсбук конзилијума” стижу упути за надрилекаре и исцелитеље.
Да ли смо џабе носили маске: Оксфордски епидемиолог о мерама током пандемије корона вируса
Извесни Никола је, рецимо, без премца у лечењу синуса, Баба Милка “лечи проблем са слухом без испирања”, Црни “намешта леђа, а уз то је и биоенергетичар”. На питање једне Крагујевчанке на друштвеним мрежама да је упуте на број телефона “човека што намешта кичму”, одмах стижу одговори: “Имате господина у Маршићу”, што је предграђе Крагујевца. Или: “Не треба ти број, питаш само на пијацу – знају људи.”
Када новинари позову те “намештаче кичме” или друге из народних препорука, веза се обично брзо прекида. Нико није расположен за причу за медије.
На упите “Времена” нису се огласили ни надлежни. Надрилекари несметано раде иако би држава требало да заштити пацијенте од шарлатана, кад им већ хрле кад хоће да се лече или да се “подмладе”. Посебно је питање колико је систем ефикасан да регулише области медицине које се у прописима појављују тек последњих година, рецимо такозвану антиејџ и комплементарну медицину.
Ко може да “подмлађује”
Када су у питању ботокс, хијалурон и филери, што су различите методе којима се “пеглају” боре и подочњаци или попуњавају усне, Крагујевчанке топло препоручују и умеће извесне В. Д. Кажу, девојка “одлично ради, а и медицински је радник”.
Њени профили на друштвеним мрежама препуни су фотографија захвата, нуде се шприцеви ботокса и мезотерапија – иглом се убризгавају средства да побољшају изглед коже лица. Иако себи приписује титулу “др”, ова жена не оставља своје фотографије. Нема је у бази лекарске или стоматолошке коморе Србије, нити у регистру приватних ординација, па ни козметичких или салона лепоте.
Доктор Горан Азањац све то зна. Довољно је, каже, да се прошета градом и види да у Крагујевцу готово да нема улице без неког “салона” где се нуде инстант-третмани, па сад, за лепоту или здравље, свеједно.
“Тим процедурама смеју да се баве специјалисти пластичне хирургије, дерматологије или максилофацијалне хирургије. Остали лекари и стоматолози, претходно морају да прођу озбиљне едукације”, прича он за “Време”. И додаје да о томе у Крагујевцу не може бити ни говора. Јер, онде постоји тек тридесетак таквих специјалиста, а нису сви активни. “А шта ћемо са свим осталим ординацијама?”, пита се.
Ако је по закону, оне би требало да буду забрављене, а они који у њима без лиценце раде – строго кажњени. Јер, од 2018. године је на снази Стручно-методолошко упутство за бављење антиејџ медицином. Ту пише да ботоксом или хемијским пилинзима – којим се уз помоћ хемијских раствора уклањају горњи слојеви мртве коже – смеју да се баве само здравствене установе и приватне праксе. И тамо их смеју изводити једино доктори медицине са одговарајућом едукацијом. За технологије из области антиејџ медицине потребна је посебна дозвола Министарства здравља.
Но, тај пропис до данас није испунио сврху – да се ове шкакљиве интервенције не претворе у комерцијално играње људским здрављем, да их не изводе козметичарке, фризерке, несвршени студенти медицине или физиотерапеути, па ни особе које са медицином немају никакве додирне тачке.
Азањац, иначе примаријус, специјалиста пластичне и реконструктивне хирургије и председник Управног одбора Лекарске коморе Србије, каже да ту има много посла за здравствену инспекцију. “Кључни проблем је што нема озбиљне контроле. Неопходна је и контрола континуираних медицинских едукација – ко организује едукације, да ли испуњава критеријуме, да ли су то једнодневни или дводневни програми који се организују по систему викенд-туризма којима може да присуствује било ко ко плати скупу котизацију”, наводи Азањац.
Каже, Лекарска комора већ предузима кораке у својој надлежности, али да би се овде одвојило жито од кукоља, “сито мора да буде густо”.
Лекари или продавци душека
“Сито” је држава покушала да направи и када су у питању методе превенције, дијагностике и лечења, које су се некада народски звале алтернативном, а сада званично комплементарном медицином. Услови за обављање комплементарне медицине прописани су члановима 217 и 218 Закона о здравственој заштити из 2019. године, као и годину дана касније усвојеним Правилником.
Фармацеутска индустрија, плацебо и депресија: Истраживања професора Кирша
Ови прописи дефинишу где и ко може да се бави акупунктуром, квантном медицином, хомеопатијом, традиционалном индијском или кинеском медицином, остеопатијом, ароматерапијом, или да у медицинске сврхе користи вежбе ћи гонг, јогу и тај чи чуан.
То све сме да ради здравствени радник којем је министар решењем издао дозволу. Правилник каже и да су дозвољене само оне методе које пацијента не одвраћају од класичне медицине.
Крагујевчанку Миљану Петровић су, међутим, крајем прошле године телефоном позвали на “преглед квантном медицином”. Стигла је у неку просторију која није била приватна ординација, а дочекала ју је особа која није личила на лекара.
“Имала сам раније врло добро искуство са квантном медицином – тако ми је у једној ординацији у Београду откривена инсулинска резистенција”, прича Миљана Петровић. “Због тога сам се одазвала овом позиву. Ипак, преглед у Крагујевцу није био ни налик ономе који сам имала у Београду. У Београду ме је прегледала докторка, специјалиста, овде је то био неки момак који је више личио на трговачког путника.”
По завршетку прегледа почело је, како наводи наша саговорница, убеђивање да купи душек. Цена, права ситница – преко две хиљаде евра. “Рекла сам му да ћу размислити. Када сам затражила да ми одштампају резултате прегледа, рекли су да то није политика куће. То јест, резултате прегледа добијам наводно само ако купим душек.”
На адреси коју смо добили нисмо успели да пронађемо никакву ординацију. На списку станара на интерфону налазе се приватна лица и једна трговачка фирма. У локалима около су кладионица, различите трговинске радње.
Телефон је у два наврата звонио и др Јелени Џарић. Како у својој приватној ординацији у Крагујевцу примењује и неке од метода квантне медицине, из радозналости је отишла да види како раде “колеге”. “Оба пута је сврха ‘прегледа’ била да се прода неки производ који наводно лечи. Свако може да набави апарат за дијагностику, али резултате може да прочита само лекар који има одговарајуће знање и искуство”, каже она за “Време”.
Широм Србије лекари примењују различите методе комплементарне медицине. Други лекари их пак сматрају псеудонауком, чак и преваром. Кад у оквиру струке не постоји сагласност, лаику кога мучи нека бољка остаје само да нагађа ко је у праву и да стисне џеп да му не испадне две хиљаде евра за душек који лечи све.
Један инспектор – 186 ординација
Лаику није једноставно ни да провери да ли је неко ко се представља као лекар заиста лекар. На сајту Министарства здравља, у рубрици у којој би требало да буде објављен списак правних субјеката и физичких лица која поседују дозволу пише само – страница је у припреми. Могло би се тражити по бази Агенције за привредне регистре, али то је некад и за новинаре мукотрпно копање. Спискови лекара и стоматолога постоје на сајтовима њихових комора, али су спаковани у документа која имају по 200 страница.
Фармацеутска индустрија, плацебо и депресија: Истраживања професора Кирша
Ни пред здравственим инспекторима није лак задатак. По систематизацији рада, инспекција има 52 радна места, али су по подацима из прошле године била попуњена само 34. Они треба да контролишу 6.329 здравствених установа и приватних пракси у Србији – дакле, 186 објеката по инспектору.
Званични извештаји показују да су лане стигле 2.293 представке грађана које су се односиле на права пацијената. Од тог броја се 977 (36 одсто) односило на сумњу на стручну грешку, а инспекције су дале пацијентима за право у 141 случају.
Извештај казује и да су током редовних или ванредних надзора изречене 42 забране обављања здравствене делатности. То се дешава кад неко не испуњава услове у погледу кадра, опреме, просторија, лекова и медицинских средстава или ради оно за шта није регистрован.
Здравствена инспекција није одговорила на упите “Времена”, између осталог, о томе колико се притужби односи на грешке из области антиејџ и комплементарне медицине. Тако остаје нејасно колико се уопште инспекција бави шарлатанима и трговцима под плаштом “лекара” премда јој је и тај рад на црно у надлежности.
Током 2024. године откривена су свега три нерегистрована субјекта који су обављали здравствену делатност – мање него што се нађе у једној шетњи рецимо по Крагујевцу. Више је тобожњих лекара на црно нађено током 2021. и 2022. године, када су контроле биле појачане – тада су откривена укупно 52 нерегистрована објекта.
Међу њима је, како се наводи у извештајима, “био велики удео козметичких салона који су обављали здравствену делатност антиејџ медицине”, а које су инспектори открили “претрагом оглашавања ових услуга на интернету”.
Мало пријава против надрилекара
Ни МУП није одговорио на упит колико често грађани пријављују надрилекаре.
Вести до медија стижу тек спорадично, обично уз дозу помпе. Најпознатији “осуђеник” за надрилекарство је Мирољуб Петровић, радо виђен гост подкаста и неких телевизија, где прича о теократији, здравом животу и “српском јунаку” Скендербегу. Пресудом суда у Лесковцу (2019), он је правоснажно осуђен на глобу од сто хиљада динара, а одузети су му предмети извршења дела – тинктуре, екстракти, чајеви и сокови. То је дошло после оптужби да је мушкарцу болесном од тумора на мозгу преписивао своје препарате за лечење и одговарао га од класичне медицине коју назива “говеђом”.
Средином 2021. године у Београду су ухапшени масер из Батајнице и његова мајка, цвећарка, јер су у нерегистрованој ординацији “Др Сауваге” на Теразијама пружали здравствене услуге из области естетске хирургије.
Исте године, због сумње да се бавила надрилекарством, ухапшена је О. М. (31) која је у нерегистрованом “медицинско-естетском центру Таyас” у Београду пружала услуге из антиејџ медицине. Како је тада саопштио МУП, једанаесторо оштећених јавило се полицији јер су им захвати узроковали телесне повреде или нарушили здравље.
Али, то је све само врх леденог брега. Вишедеценијско искуство Зорана Станишића, пензионисаног полицајца који је до пре неколико година био шеф Одељења криминалистичке полиције у Крагујевцу, а сада је власник детективске агенције, показује да на подручју Шумадије готово да нема пријава за надрилекарство.
“Мислим да су у последње две деценије биле свега две или три пријаве грађана, а и тада су се односиле на ‘бабице’ у сеоским срединама”, каже Станишић. Са друге стране, грађани не пријављују исцелитеље, магове или сличне надрилекаре. То, каже, отежава рад полицији која, “чак и када има одређених сазнања, без пријаве ретко кад може да поступа”.
А Крагујевчани не само што не пријављују, већ по групама на Фејсбуку препоручују и “костоломце” који се данас представљају надимком Поштар. Ваљда да под том “фирмом” привуку више муштерија захваљујући легенди о Поштару из насеља Бубањ.
Извор: Време
