Piše:Branko Milanović
Kao pojam, globalna nejednakost je u ekonomski žargon ušla pedesetih godina 20. veka. Ali od tada je različitim ljudima značila različite stvari. Nedavno objavljena knjiga Kristijana Kristijansena „Oblikovanje globalne ekonomske jednakosti: Stvaranje i uništavanje globalnih egalitarnih politika u Ujedinjenim nacijama“ bavi se upravo time i donosi pregled intelektualne istorije ideje globalne nejednakosti.
Upravo objavljena knjiga Kristijana Kristijansena Oblikovanje globalne ekonomske jednakosti: Stvaranje i uništavanje globalnih egalitarnih politika u Ujedinjenim nacijama donosi pregled intelektualne istorije ideje globalne nejednakosti. Ona se nadovezuje na nedavne izvanredne knjige Samjuela Mojna (Nije dovoljno: Ljudska prava u svetu nejednakosti) i Kvina Slobodijana (Globalisti: Kraj imperije i rađanje neoliberalizma i Hajekova kopilad: Neoliberalni koreni populističke desnice) – o kojima sam pisao ovde, ovde i ovde. Ove knjige nastoje da sagledaju promene u intelektualnom diskursu i međunarodnoj politici u vezi sa idejama globalnog siromaštva, globalne nejednakosti i globalnog razvoja. Tematski opseg Kristijansenove knjige nešto je uži od druge dve, koje često zalaze u polje ekonomske i političke istorije.
Od tri pomenuta „globalna“ pitanja, Kristijansen se usredsređuje samo na jedno – na pitanje globalne nejednakosti.
Globalna nejednakost, kako Kristijansen piše, a što čitaocu njegove knjige postepeno postaje jasno, različitim ljudima značila je različite stvari. Kao pojam, u ekonomski žargon ušla je već pedesetih godina 20. veka. Knjiga Kolina Klarka Uslovi ekonomskog napretka, objavljena 1940, ali zaboravljena tokom rata i ponovo otkrivena posle 1945, odigrala je u tome veoma važnu ulogu, jer je numerički prikazala ogroman jaz („provaliju“) između razvijene Evrope i SAD s jedne strane, i siromašne Azije i Afrike, s druge.
Početkom šezdesetih mnoge afričke zemlje stekle su nezavisnost, a bogati svet je tek tada „otkrio“ siromaštvo Trećeg sveta; nije da to siromaštvo ranije nije bilo poznato, već je sada, kada su te zemlje postale nezavisne, siromaštvo Trećeg sveta dobilo i političko značenje: siromašne države Afrike i Azije mogle su lako biti zavedene „lažnim obećanjem“ komunizma i postati saveznice Sovjetskog Saveza. Zato je u samom početku zapadnog angažmana na „rešavanju“ masovnog siromaštva u Africi i Aziji postojao i element sopstvenog interesa.
Ali postojali su i drugi motivi: uspeh Maršalovog plana u Evropi, koji je implicitno ulivao poverenje da pomoć može pokrenuti ekonomski razvoj, kao i zaokret ka državi blagostanja, što su neki – uključujući Jana i Alvu Mirdal – tumačili kao prirodan put ka globalnoj državi blagostanja. Drugim rečima, svet bi na kraju trebalo da postane jedna velika Švedska. Ta nadanja su se, naravno, naravno, ubrzo raspršila.
Bilo je to doba dve velike zablude. Period od početka pedesetih godina do uspostavljanja Novog međunarodnog ekonomskog poretka 1974. mogao bi se nazvati „dobom dva precenjena očekivanja“. Prvo precenjeno očekivanje ticalo se uverenja da su bogate zemlje zaista spremne da pruže pomoć siromašnima. Bezbroj pojedinaca (počev od Barbare Vord, gotovo sveprisutne u Kristijansenovoj knjizi), kao i mnoštvo međunarodnih komisija sastavljenih od podjednako brojnih mudraca (uglavnom muškaraca), potpuno su precenili spremnost bogatih zemalja da izdvajaju značajan deo svog BDP-a na ekonomsku pomoć.
Šezdesetih godina prvobitni cilj bio je da bogate zemlje izdvajaju 1% svog BDP-a. Kasnije je taj prag spušten na 0,7%. Ali, kao i mnoga druga obećanja i deklaracije Ujedinjenih nacija, i ovo je ostalo mrtvo slovo na papiru. Danas se procenjuje da inostrana pomoć bogatih zemalja iznosi manje od 0,3% BDP-a, a dobar deo tog novca uopšte nije usmeren na smanjenje siromaštva ili nejednakosti između takozvanog – pomalo nespretno nazvanog – Globalnog severa i Globalnog juga, već na vojne isporuke ili pomoć motivisanu geopolitičkim interesima.
Drugo velika zabluda ticala se uverenja da bi inostrana pomoć mogla da pokrene privredni rast siromašnih zemalja. To gotovo nikada nije funkcionisalo. Maršalov plan je bio jedinstven izuzetak (što danas mnogo bolje razumemo), i to izuzetak zato što je Evropi posle rata nedostajao kapital, ali je imala sve ostalo: visoko kvalifikovanu radnu snagu, razvijenu industriju kojoj su bile potrebne samo sirovine i devize da bi ponovo pokrenula proizvodnju, kao i dobro poznata i razrađena tržišta. Ništa od toga nije postojalo u tek dekolonizovanim zemljama u Africi i delovima Azije.
Te dve velike zablude bile su praćene pomalo ispraznim frazama o moralnoj odgovornosti Severa. Bila je to retorika zasnovana više na etičkim kategorijama, nego u smislu nadoknade za štetu nastalu kolonizacijom (iako je, kako Kristijansen piše, bilo i takvih autora), i ispisivana krutim birokratskim jezikom brojnih izveštaja (Pirsonov izveštaj, Izveštaj Kolumbijske konferencije o međunarodnom razvoju, Brantov izveštaj). Kristijansen navodi obilje citata iz tih dokumenata, pa čitalac ubrzo počinje da sumnja da li su njihovi autori zaista verovali da bi tako neodređeni – i gotovo uvek uzaludni – apeli na moralnu savest bogatih i njihovu maglovito definisanu odgovornost za siromaštvo Trećeg sveta ikada mogli da imati ikakav stvarni učinak.
Možda je naše doba ciničnije, ali takvi apstraktni pozivi na delovanje – gotovo uvek neodređeni u pogledu toga ko bi i na koji način trebalo nešto da preduzme – deluju kao da su pisani pre da istaknu moralnu ispravnost njihovih autora nego da dovedu do neke merljive promene.
Robert Maknamara, tvorac strategije „brojanja leševa“ (tokom Vijetnamskog rata, gde je broj poginulih korišćen kao mera vojnog uspeha, prim.prev.), nije ništa manje bio sklon moralizatorskim apelima na savest Zapada od neumorne Barbare Vord, koja mu je postala bliska savetnica – nakon što je, ili možda istovremeno, savetovala pape i mnoge druge uticajne ličnosti.
Najzanimljivija ličnost tog perioda je Raul Prebiš. Prebiš je bio strukturalista (čak i ako nije bio siguran da li se slaže sa takvim određenjem), koji je iznosio razumljive i po sebi logične stavove.
Međunarodni sistem bio je sistematski podešen u korist bogatih zemalja: siromašnim državama se, recimo, praktično nije dopuštalo da nacionalizuju multinacionalne kompanije koje posluju na njihovoj teritoriji; zapadne industrije bile su zaštićene od tek nastalih industrija zemalja Juga, čime je njihov izvozni razvoj dodatno otežavan, a uz to su bogate zemlje dugoročno profitirale od pogoršanja uslova razmene na štetu poljoprivrede.
Prebiš je zato smatrao da su siromašne zemlje, a naročito njegova rodna Latinska Amerika (rođen je u Argentini), zarobljene u začaranom krugu: nedostajale su im devize da bi započele ozbiljnu supstituciju uvoza (što neminovno u početku zahteva uvoz tehnologije sa Severa), nemoćne su u poslovima sa severnim multinacionalnim kompanijama i osuđene na proizvodnju sirovina čija je relativna cena u dugoročnom opadanju. Pored toga, visoka nejednakost na Jugu dovodi do rasipničke potrošnje elita na luksuz, čime se dodatno smanjuju sredstva za „primarnu akumulaciju“ i privredni rast. Čak iako je Prebiš pogrešio u vezi dugoročnog kretanja cena primarnih proizvoda (sirovina), njegova bazična logika je tada imala smisla, a donekle ga i danas ima. Koji je bolji primer za to od Kine, koja se zaista suočila sa svim problemima koje je Prebiš pobrojao, ali je, jačajući svoj položaj u odnosu na strane investitore, uspela da osvoji njihovu tehnologiju, pređe na proizvodnju sa većom dodatom vrednošću, izbegne rasipanje novca na luksuznu potrošnju i ostvari izuzetno visoke stope rasta.
Kao što ovaj kratki pregled Prebišovih tvrdnji pokazuje, on nije bio veliki pristalica neoliberalnog pristupa globalnoj nejednakosti, prema kojem bi siromašne zemlje trebalo jednostavno da slede put bogatih: da pronađu odgovarajuću nišu u međunarodnoj podeli rada i da postepeno prolaze kroz faze razvoja u duhu Volta Rostoua (još jednog važnog ekonomiste razvoja koga, nažalost, Kristijansen ne pominje mnogo). Zato nije iznenađenje što se Prebiš upustio u nekoliko prilično oštrih svađa (neuobičajenih za njega) sa Miltonom Fridmanom i neoklasičnim ekonomistima koji su, od kasnih sedamdesetih, preuzeli dominaciju u oblasti „globalne nejednakosti“ i razvoja.
Ovde ulazimo u drugu fazu koju možemo nazvati fazom „neoliberalne globalizacije“. Osnovna ideja je jednostavna: zemlje treba da prate signale tržišta i razvoj će sam uslediti. To je bila naivna doktrina. Dok su moralističke doktrine Barbare Vord i Jana Mirdala bile naivne u uverenju da postoji politički ili moralni entitet kao što je „globalna zajednica“, neoklasičari su bili naivni u uverenju da će ničim ograničeno tržište sve učiniti bogatima, ili barem ne više siromašnim. Dok je jedna grupa bila naivna politički, druga je bila ekonomski naivna.
Ovaj preokret, koja se dogodio otprilike početkom osamdesetih godina 20. veka, mnogo puta je analiziran, kako o njegovom nacionalnom, tako i o globalnom kontekstu. Primetno je da Kristijansen ekonomske sporove tog perioda povezuje sa promenama u teoriji međunarodnih odnosa. Preteča zaokreta udesno u ekonomiji bio je, piše Kristijansen, Robert Taker (autor knjige Nejednakost naroda, 1977), koji se vratio političkom realizmu: stvarni – i zapravo jedini – akteri u svetu međunarodne ekonomije jesu države. Države imaju interese, ali ne i etiku. Globalna zajednica ne postoji. Neoliberalni zaokret tako je počivao na veoma realističkom shvatanju međunarodnih odnosa, u smislu teorije političkog realizma.
Kao što je čitaocu do sada verovatno postalo jasno, izraz „globalna nejednakost“ u praksi je, uglavnom, značio upoređivanje prosečnih pokazatelja za Sever i Jug: prosečnog BDP-a po glavi stanovnika, prosečnog životnog veka, ili prosečnog nivoa obrazovanja. Za mene, međutim, otkako je postalo moguće proučavanje globalne dohodovne i imovinske nejednakosti (zahvaljujući većoj količini podataka), „globalno“ podrazumeva uključivanje svih pojedinaca na svetu, i to ne pojednostavljeno kroz neku prosečnu veličinu, već kroz njihove stvarne prihode ili bogatstvo.
U Kristijansenovoj knjizi, koja odražava empirijski daleko siromašnije vreme, globalna nejednakost se jednostavno svodila na jaz između Severa i Juga. Ovu poentu je važno naglasiti jer slična zabuna i danas postoji (da li upoređujemo prosek sa prosekom, ili uzimamo sve pojedince i celokupnu globalnu raspodelu?). Oba pristupa imaju svoju vrednost i upotrebu, ali ovaj drugi, koji obuhvata sve pojedince u svetu, iako ga je daleko teže konstruisati mnogo je bogatiji u empirijskom, pa i političkom smislu. Ni Sever, ni Jug ne mogu se adekvatno opisati jednom brojkom. Danas još manje nego nekada.
Branko Milanović: Da li je Andropov mogao da postane sovjetski Deng
Konačno, dolazimo gotovo do savremenog doba, gde se knjiga i završava: do perioda „ugrađene globalizacije“ ili „inkluzivnog kapitalizma“, u kojem je neoliberalna globalizacija, u teoriji, ukroćena od strane tržišnih konsultanata i Ujedinjenih nacija. To je prilično bizarna faza u razvoju koji ovde, prateći Kristijansena, opisujemo. Pod pritiskom azijske finansijske krize, protesta u Sijetlu i Đenovi, tržišni konsultanti su osmislili ideju „odgovornog kapitalizma“ ili „ugrađenog kapitalizma“, prema kojoj će kompanije nastaviti da zarađuju novac, ali će sada to činiti tako što će ulagati u zelene tehnologije, lepo se odnositi prema radnicima i raditi slične i malo verovatne stvari.
Ujedinjene nacije, oskudne u novcu i idejama, prihvatile su tu fantaziju, pa smo imali priliku da čujemo čak tri govora koja je, iz godine u godinu, u Davosu održao Kofi Anan, tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija (pri čemu se čovek pita zašto bi uopšte šef jedne međudržavne organizacije išao tamo).
Čitava rasprava, pa i u Kristijansenovoj knjizi, ovde postaje mutna. Više nije jasno šta UN i međunarodne organizacije uopšte smatraju da bi trebalo da bude politika za smanjivanje jaza globalne nejednakosti. Gubimo se u magli fantastičnih izjava na osnovu kojih se čini da su sve protivrečnosti između biznisa i države, siromašnih i bogatih zemalja, moćnih i slabih – nekako rešene, makar i retoričkim trikom. Ovo je verovatno bio intelektualno najsterilniji period.
Kristijansenova knjiga je, za studente razvojne ekonomije i međunarodnih odnosa, i ljude poput mene koji proučavaju globalnu nejednakost, zanimljiva i veoma dobro dokumentovana. Ima mnogo toga da se iz nje nauči. Ona detaljno prati političke odnose Zapada i Trećeg sveta od kraja Drugog svetskog rata naovamo. Uglavnom koristi Ujedinjene nacije kao forum gde su se te ideje intelektualno sučeljavale. Ekonomisti razvoja, koji nisu bili povezani sa međunarodnim organizacijama, ostaju u drugom planu; makroekonomija se gotovo i ne pominje, a sovjetski blok i Kina su potpuno odsutni.
Mislim da je trebalo posvetiti više pažnje Novom međunarodnom ekonomskom poretku. To je bio složen projekat: u mnogo većoj meri je zastupao određene principe Ujedinjenih nacija nego politički Zapad, ali je istovremeno odbacivao mešanje u unutrašnje poslove država, pa samim tim i zaštitu ljudskih prava. Nastojao je da smanji nejednakost pod sopstvenim uslovima, ali je njegova „vladavina“ bila kratkog veka. Okončana je povećanjem kamatnih stopa u SAD, što je Treći svet gurnulo u dužničku krizu, ponovo nametnulo dominaciju MMF-a i vratilo staru hijerarhiju. Osim… osim u dobrom delu Azije, gde su mnoge zemlje počele da rastu brže nego ikada i redefinisale značenje odnosa Sever-Jug.
Izvor: RTS OKO
