Ništa novo nije reći da svest modernog čoveka o njegovom svetu, pa i o istoriji, uglavnom oblikuju mediji, a ne nauka. U tom smislu vizuelni mediji su premoćni. Malo ko od nas može drugačije da zamisli našu ili svetsku prošlost, pogotovo Drugi svetski rat, mimo slika iz filmova. Da li je moguće istoriju tačno prikazati na ekranu? Koliko je umetnik slobodan da dopiše (docrta?) nešto svoje na pozadini istorijskih događaja koje opisuje?
Piše: PREDRAG J. MARKOVIĆ
Ovogodišnji „Oskar“ za najnoviju obradu Remarkovog klasika „Na Zapadu ništa novo“ ne predstavlja ništa novo. I prvi „Oskar“ za najbolji film 1927. dodeljen je filmu „Krila“, takođe o Prvom svetskom ratu. Taj film je, zbog obilja scena avionskih borbi u kojim je učestvovalo više od 300 pilota, predak posebnog podžanra ratnih filmova – filmova o letačima, u koje spadaju i „Topgan“ i „Partizanska eskadrila“. I prva filmska verzija „Na Zapadu ništa novo“ iz 1930. dobila je dva „Oskara“ kao prvi zvučni ratni film.
Ništa novo nije reći da svest modernog čoveka o njegovom svetu, pa i o istoriji, uglavnom oblikuju mediji, a ne nauka. U tom smislu vizuelni mediji su premoćni. Malo ko od nas može drugačije da zamisli našu ili svetsku prošlost, pogotovo Drugi svetski rat, mimo slika iz filmova. Te slike i predstave su toliko jake da dolazi do sasvim paradoksalnih obrta: na primer, u našoj zemlji današnji sledbenici ravnogoraca neguju svoj vizuelni imidž po ugledu na filmove Veljka Bulajića i TV drame Save Mrmka (osvežen pomalo ikonografijom anđela pakla), odakle se nadahnjuju i za bahato ponašanje (setimo se ravnogorskih majskih teferiča).
Idi i gledaj
Da li je moguće istoriju tačno prikazati na raznim ekranima? Koliko je umetnik slobodan da dopiše (docrta?) nešto svoje na pozadini istorijskih događaja koje opisuje? Ovaj tekst će se uglavnom baviti slikom svetskih ratova na filmu i televiziji. Druge istorijske teme ćemo samo uzgred pomenuti.
Ponekad su filmovi potpuno naturalistički prikaz istorije, kao sovjetski film Elema Klimova iz 1985. „Idi i gledaj“, u kome je čak korišćena prava municija. Ovaj film se u dokumentarcima čak koristi kao ilustracija za nemačko spaljivanje francuskog sela Oradur u Drugom svetskom ratu.
Drugi su visoko stilizovani, kao Ajzenštajnov „Oktobar: Deset dana koji su potresli svet“ iz 1928, u kome je bilo više glumaca i statista nego učesnika u pravom jurišu na Zimski dvorac. A i sve je bilo bolje osvetljeno i razumljivije.
Postoji čitav jedan žanr, i to među najomiljenijim u istoriji filma, koji istorijske događaje prikazuje skoro sasvim obrnuto od stvarnosti. To je vestern. U stvarnosti su Indijanci najčešće bili žrtve, a kauboji i njihove dame su bili mnogo prljaviji i jadniji.
A tek partizanski filmovi! Neki opisuju nepostojeće događaje, kao očaravajući filmovi Šibe Krvavca „Most“ (1969) i pomenuta „Partizanska eskadrila“ (1979). Drugi veoma preuveličavaju stvarne podvige kao one epizode „Otpisanih“ o spasavanju iz bolnice i lovu na radio-stanicu. Uzgred budi rečeno, radio-stanica je bila ravnogorska.
Ipak, i najbolji vesterni i najbolji partizanci (tako ih zove Ranko Munitić, koji partizanske filmove smatra jednim od retkih originalnih evropskih filmskih žanrova) veoma su ubedljivi, kao i Ajzenštajnovi filmovi. Njihova stvarnost je veća od života. Njihova poruka je jača od onih istoriografskih. Ali to je slučaj i sa književnošću. „Rat i mir“ i „Tri musketara“ oblikuju predstavu o Napoleonovim ratovima ili kardinalu Rišeljeu dublje od bilo koje istoričarske knjige. Da li to znači da nije važno koliko se umetničko delo pridržava istorijskih činjenica?
Indijanci u vesternima mogu da budu pogrešno predstavljeni, ali ne bi trebalo, osim u komedijama, da govore u slengu 21. veka. „Priča o vitezu“ (2001) sa Hitom Ledžerom namerno koristi elemente savremene pop kulture, ali to radi svesno, sa mnogo humora i ironije, a ne greškom. „Gladijator“ (2000) Ridlija Skota odstupa od poznatih činjenica o Marku Aureliju, Komodu i njihovim savremenicima.
Drugi su filmovi i serije pažljive rekonstrukcije. Jedna od najboljih istorijskih serija svih vremena, Bi-Bi-Si-jeva „Ja, Klaudije“ (1976), pravljena je po velikim knjigama Roberta Grejvsa, koji je pažljivo čitao i koristio Tacita i Svetonija, najvažnije istoričare tog vremena. Umetnička sloboda se ispoljila u tome što je Grejvsova knjiga fiktivna Klaudijeva autobiografija.
Mnogi pisci su koristili metod ulaženja u glavu istorijskim ličnostima, pa i istoričari, posebno u biografijama. U jednoj od najvećih knjiga srpske istoriografije, one o Mehmed paši Sokoloviću, Radovan Samardžić često razmišlja o unutrašnjem životu svog junaka. Skorašnji primer psihologiziranja velikih istorijskih ličnosti na filmu je „Najmračniji čas“ (2018), u kome se blistavom glumom Garija Oldmana prikazuje kako se Čerčil prelomio za beskompromisnu borbu protiv nacista.
Brojni su filmovi i serije u kojima se umetnička sloboda ispoljava kroz dodate izmišljene likove ili kroz sporednije junake pravih istorijskih događaja kojima autori ili daju veću ulogu od one koju su stvarno imali ili im dodeljuju zadatak naratora. U filmu „Hitler, poslednji dani“ (2004), sumrak Trećeg Rajha je velikim delim prikazan iz perspektive jedne od Hitlerovih sekretarica, Traudl Junge, koja je objavila svoja sećanja, ali su korišćene i velike istoriografske knjige. Jedina znatnija greška ovog velikog filma je korišćenje penicilina pre nego što je istorijski dospeo u Nemačku.
U seriji „Rim“ (HBO, 2005-2007) glavni junaci su dva vojnika koje Cezar uzgred pominje u Galskim ratovima. U seriji, naravno, dobijaju veliku ulogu. Istorijski konsultant za seriju Džonatan Stemp je izjavljivao da je njihov cilj bio autentičnost a ne tačnost. Za razliku od ranijih ekranizacija rimske istorije, sam grad Rim nije samo od blještavog mermera i nije ispunjen ljudima u ispeglanim togama. Umesto toga, prašnjavi grad vrvi od šarolikog mnoštva svakojakih, često ne tako elegantnih ljudi, što deluje veoma autentično.
Kritičari su i ovoj seriji prebacivali što otmeni Rimljani govore otmeni engleski. Autori su, zapravo, uradili isto što i dobri prevodioci. Našli su ekvivalent u savremenom jeziku.
Slike Drugog svetskog rata
Dakle, ograničavanje spoznaje o novijoj (a možda i celokupnoj) istoriji na filmove i televiziju opšta je svetska pojava. Ono što je zanimljivo jeste kako se ta slika menjala. Postoji paralelizam između ideološki poželjne slike Drugog svetskog rata u svetu, pre svega u premoćnoj američkoj produkciji i kod nas.
Prvo su kroz filmove pričane priče o herojima. Rat je bio prikazivan kao pretežno muška i vojnička (preciznije rečeno, boračka), a pre svega junačka stvar. Naravno, bilo je žena heroina (počev od prve „Slavice“ Vjekoslava Afrića 1947), čak i dece boraca, pa i streljanih talaca. Ali, svi su oni u filmovima umirali herojskom smrću, aktivno se boreći, ili bar uzvikujući parole. Iz filmova se nije mogao steći utisak da je najveći broj žrtava tog rata stradao tiho kao jaganjci božji, a da nisu ni pomišljali na borbu. Ali, to je slučaj i sa svetskim filmom.
Filmovi o holokaustu, na primer, postaju mejnstrim tek u poslednje vreme. Smatra se da je mini serija „Holokaust“, prikazana u SAD 1978. i Zapadnoj Nemačkoj 1979. godine, odigrala najveću ulogu u uvođenju te teme u masovnu kulturu. Iste godine izašao je i film „Momci iz Brazila“ u kome je lovac na naciste, koga glumi Lorens Olivije, prikazan kao usamljeni marginalac.
U našem filmu pasivnih žrtava u početku skoro i nema. Otuda je ona beba u zemunici iz „Kozare“ Veljka Bulajića (1963) tako redak, ali zato toliko upečatljiv motiv.
Druga zajednička osobina srpskog i holivudskog filma je neumeren utisak o sopstvenom učinku u ratu. Iz američkih filmova se stiče utisak da je bitka u Ardenima, a da i ne govorimo o Danu D, spasila svet, dok je prava istina da su nemački gubici u tim operacijama otprilike onoliki kao u nedelju dana neke manje bitke na Istočnom frontu. A zna se da je u našim filmovima Bata Živojinović pobio više neprijatelja nego svi partizani i četnici zajedno (četnici i partizani su 1941. godine ubili manje od 200 Nemaca).
U stvari, takvo prikazivanje čak smanjuje prave razmere heroizma. Činjenica da je nekoliko stotina partizana na Kadinjači dalo živote ubivši dva Nemca, ne umanjuje strahotnu veličinu njihove žrtve. Naprotiv. Ili, stvarna situacija beogradskih ilegalaca oba pokreta, koji su stvarno bili „otpisani“, jer su i ravnogorske i partizanske organizacije bile brzo i lako provaljivane. U stvarnosti bi Prleta i Tihog čekala samo mučenička smrt, ili koncentracioni logor u najboljem slučaju. Biti ilegalac bilo je izvesno žrtvovanje, sa mnogo manje šansi za spas nego u šumi.
Veliki prelom predstavljaju filmovi crnog talasa. U filmu „Tri“ Saše Petrovića (1965) vidimo kako partizana progone kao divlju zver.
Dobri i loši momci
Treća osobina zajednička našem i svetskom filmu je crno-bela podela aktera. Svi „naši“ su dobri, a Nemci zli. U holivudskom filmu je to doduše počelo rano da se menja, još od melodrame Daglasa Sirka „Vreme za ljubav, vreme za smrt“ (1958) i kasnije Pekinpoovog „Gvozdenog krsta“ (1977). Osamdesetih, doduše, nastaje prvi vrhunac u filmovima o nemačkim podmornicama, gde se gledalac potpuno identifikuje sa dramom hrabrih pomoraca izloženih svim iskušenjima. Kasnije će oficiri, zaverenici protiv Hitlera iz 1944. godine biti prikazivani kao antifašisti, a zapravo, njima je Hitler zasmetao tek kad je počeo da gubi rat.
Što se jugoslovenske stvarnosti tiče, ona je bila najkomplikovanija moguća, sa verovatno najvećim brojem raznih vojski. Ali, toga na filmu uglavnom nema. Ti filmovi uglavnom govore o „partizanima“ i „Nemcima“.
U najuspešnijem partizanskom filmu na svetu (obzirom da su ga gledale stotine miliona Kineza) „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Šibe Krvavca (1974), skoro da nema ustaša, već su negativci Nemci i izdajnici-pojedinci. Svrha čitavog žanra partizanskih filmova je bila da stvori zajedničku istorijsku priču, zasnovanu na zajedničkoj borbi protiv spoljneg neprijatelja.
Među više od 250 partizanskih filmova, srazmerno malobrojni se bave višestrukim bratoubilačkim ratom, u kome je stradalo znatno više ljudi nego u ratu sa okupatorima. Od „domaćih izdajnika“, četnici su prikazivani dosta karikaturalno, u najboljem slučaju kao negativci u novijim vesternima (setimo se samo konjičkog vestern juriša u Bulajićevoj „Neretvi“, ili pijanog kabadahije Kalabića u Mrmkovoj drami o hapšenju đenerala Draže).
Uz delimični izuzetak filmova „Užička republika“ (1974) i „Hajka“ (1977) Žike Pavlovića malo ima prave, realistične priče o srpsko-srpskom bratoubilačkom ratu sve do Čengićevog „Gluvog baruta“ (1990) na samom kraju postojanja Jugoslavije. Zanimljivo, ne postoji film o muslimanskim stradanjima od četničke kame. Isto tako, ne pominju se Handžar divizija i muslimanske ustaše.
Ustaški zločini se pominju u nekoliko filmova: „Živjeće ovaj narod“ (1947), „Šolaja“ (1955), „Konjuh planinom“ (1966), „Crne ptice“ (1967), „Doktor Mladen“ (1975). Mada, ni ovi filmovi ne ističu nacionalnost ljudi stradalih u pokoljima. Pominju se pokolji i spaljivanja sela, ali su žrtve neimenovani „narod“. Retka su mesta kao u „Konjuh planinom“, gde se izričito kaže da ustaše ubijaju Srbe. To se, možda, podrazumevalo.
https://www.youtube.com/watch?t=227&v=xVPlkjczdsI&embeds_euri=https%3A%2F%2Foko.rts.rs%2F&feature=emb_imp_woyt
Filmovi „Ne okreći se, sine“ (1956) i „Deveti krug“(1960) ne pominju srpske žrtve. „Deveti krug“ se bavi i Jasenovcem, ali kao mestom stradanja Jevreja. U filmu „Kozara“, ustaše i Nemci su izjednačeni u zločinima, ali su ipak, u najpotresnijim scenama, Nemci istaknutiji.
U „Akciji stadion“ Dušana Vukotića (1977) napredni zagrebački omladinci sprečavaju ustašku operaciju uništavanja Srba i Jevreja i tu se eksplicitno pominje uništenje Srba kao ustaški cilj.
Inače, u partizanskim filmovima uglavnom nema priče o nacionalnosti, ima samo junaka sa regionalnim naznakama (Dalmatinac Boris Dvornik, Srbijanac Ljubiša Samardžić Smoki itd). Zato je „Okupacija u 26 slika“ Lordana Zafranovića iz 1978. godine, izazvala toliki šok, jer je prikazala masakr Srba i Jevreja kao samostalnu ustašku akciju, usmerenu samo na ove grupe, izvedenu sa velikim entuzijazmom. Zato je Zafranović u „Padu Italije“ (1981) radi ravnoteže prikazao i napad četničkih gusara na dalmatinsko ostrvo, koji usput kolju malog dečaka. Najrazrađeniju priču o međunacionalnom ratu, Šotrinu „Braću po materi“ (1988), dočekaćemo tek krajem osamdesetih godina.
Jedina „izdajnička“ vojska kojoj je dat delimičan oproštaj bili su domobrani u filmovima kao što su „Mačak pod šljemom“ Žorža Skrigina (1962), kao i u neobičnim filmovima „Kad čuješ zvona“ (1969) i „U gori raste zelen bor“ (1971) Antona Vrdoljaka. Domobrani su, kao, bili dobri i mobilisani, slično kao i u mitu o dobrim vojnicima Vermahta. „Kad čuješ zvona“ možda po prvi put prikazuje rat tri susedna sela različite vere, koja se na kraju ipak ujedine pod vođstvom partizana.
Nemci su dobili ljudske crte prvo u priči o dobrom folksdojčeru „Zimovanje u Jakobsfeldu“ Branka Bauera (1975), a zatim i u Šotrinom „Idemo dalje“ (1982), „Balkan ekspresu“ Branka Baletića (1983) i drugim novijim filmovima. Od svih njih najzanimljiviji je kratki, mnogo puta nagrađivani film Predraga Golubovića, iz 1973. godine, o vojniku Jozefu Šulcu, koji je navodno odbio da puca na taoce, pa je bio streljan zajedno sa njima. Istina je da Šulc nije postojao, iako mu je podignut spomenik.
Samokritika
Da su i „naši“ pravili greške, i bili spremni da ubiju nevine radi „više stvari“, postaje jasno već u pomenutom filmu „Tri“, i u filmovima Puriše Đorđevića iz šezdesetih godina („Jutro“ iz 1967, na primer). Tih godina ratne filmove počinje da pravi i Živojin Pavlović, a pogotovo je provokativna „Zaseda“ (1969) , o mladom partizanu koji se razočarava u akciju Ozne i biva streljan. Njegovi kasniji ratni filmovi „Hajka“ (1977) i „Doviđenja u sledećem ratu“ (1980) nisu toliko bili provokativni tematski, koliko po neobičnoj emotivnoj atmosferi „nepriličnoj“ za optimizam partizanskih filmova.
Ali, i u svetskom filmu se nerado govorilo o mračnoj strani „naših“. Vajda je tek nedavno snimio film o tome kako Poljaci mirno posmatraju uništenje varšavskog geta. Francuzi se sporo oslobađaju idealizacije svog (za naše, jugoslovenske standarde, majušnog) Pokreta otpora. Česi su, sa tradicionalnom duhovitošću, nedavno napravili film o kolaboraciji – „Razdvojeni propadamo“. U američkom filmu, tek antiratno raspoloženje u vreme Vijetnama omogućilo je takve samokritične filmove kao „Klanica Pet“ i „Kvaka 22“ (1970).
Osobenost našeg partizanskog filma je duga odsutnost Tita. Prikazati tog živog Boga za svoje sledbenike nije bilo lako. Otuda se Tito pojavljuje svega nekoliko puta za života. U filmu „Sutjeska“ Stipe Delića (1973) igra ga Ričard Barton, a u „Užičkoj republici“ Žike Mitrovića (1974) Marko Todorović. Ni ostali živi rukovodioci ne pojavljuju se kao filmski likovi. Zato su imaginarni partizanski likovi bili vrlo širokog spektra.
Da se podsetimo samo nekih slučajeva koji su menjali paradigmu. Pre svega „Saše“ Radenka Ostojića (1962), filma o buntovnim tinejdžerima, a u stvari potajnim herojima, a naravno i „Otpisani“ Aleksandra Đorđevića (1974) , koji su verovatno najtrajniji kult heroji partizanskog filma. Ovim, a i nekim drugim partizanskim filmovima („Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Šibe Krvavca iz 1974, pre svega) uspelo je nešto skoro nemoguće: iskazali su vrlo diskretnu ideološku poruku preko neodoljivo šarmantnih junaka u formi pozajmljenoj iz vestern i avanturističkih filmova.
Ta poruka je bila tako moćna, da je zavela i neprijatelje Jugoslavije. Jedan od vođa albanskih terorista devedesetih se nazvao Kapetan Leši, po junaku filma Žike Mitrovića „Kapetan Leši“ (1960), pravom vesternu o nepostojećem albanskom heroju koji svira klavir i govori jezike, sa sve salunom i pevačicom. Toga nije bilo mnogo ni u sovjetskom ni u holivudskom filmu.
Malo šta je tako specifično za kulturu bivše Jugoslavije, kao što su to bili partizanski filmovi. Oni su činili skoro trećinu svih filmova proizvedenih u SFRJ.
Uticali su i na holivudsku produkciju, pa je američkom filmu „Force 10 from Navarone“ (1978) sa Harisonom Fordom i Frankom Nerom, replika je mnogo boljeg filma „Most“(1969) Šibe Krvavca. Najzabavniji lik u tom filmu je lavni negativac četnik Dražak, a igra ga Zuba iz Džejms Bonda (Ričard Kajl).
Slike Prvog svetskog rata
Umetnički doživljaj Prvog svetskog rata se razlikuje od slike o Drugom svetskom ratu. U većini umetnosti, od slikarstva i muzike do književnosti, Veliki rat je tragičan događaj. I u srpskoj književnosti pisci učesnici rata, kao što su Dragiša Vasić, Rastko i Veljko Petrović, Dušan Vasiljev, Branislav Nušić, nemaju lepe reči za ovaj rat. U evropskom i američkom filmu rano je prevladalo oslikavanje Velikog rata kao besmislenog i tragičnog sukoba unutar evropske „porodice“, iako „Krila“ nisu bili antiratni film.
Pomenuli smo prvu ekranizaciju „Na Zapadu ništa novo“, a tu je i film Žana Renoara „Velika iluzija“ (1937). Ne samo što je Gebels odmah zabranio ovaj film u Nemačkoj, već su to uradili i sami Francuzi 1940. godine, nezadovoljni njegovom navodnom defetističkom porukom.
Jedini značajan film iz ovog perioda sa patriotskom notom je „Narednik Jork“ Hauarda Hoksa (1941). Prikazivanje ovog filma u SAD se preklopilo sa Perl Harburom, pa je tako, saobraženo inflaciji, ovo ostvarenje jedan od najprofitabilnijih filmova ikad.
Posle Drugog svetskog rata su filmovi o prvom svetskom sukobu i dalje uglavnom bili antiratni. Pomenućemo najuspešnije. Takav je „Crno belo u koloru“ (1976) o apsurdnosti evropskog rata u Africi. Za stvaranje oblikovanje filmske slike nečije istorije je verovatno najvažniji „Galipolje“ Pitera Vira (1981). Upornim negovanjem sećanja na ovo prvo i najveće svoje ratno žrtvovanje i Australijanci su pokazali da je za stvaranje nacije neophodan jedan veliki mučenički narativ, pa i na filmu.
U evropskoj kinematografiji i dalje dominiraju antiratne priče, kao što je „Veridba je dugo trajala“ sa Odri Tatu (2004), koji se bavi namernim žrtvovanjem vojnika upućenih na ničiju zemlju. Tu je, naravno, i Spilbergov „Ratni konj“ (2011) u poznatom sentimentalnom maniru ovog autora. To se nastavlja sve do filma „1917“ (2019) Sema Mendeza, televizijske serije „Babilon Berlin“ (2017) i prošlogodišnje Remarkove ekranizacije. Zanimljivo je da je jedan od najboljih bugarskih filmova svih vremena „Kradljivac bresaka“ (1964) o ljubavnom trouglu srpskog zarobljenika, bugarskog oficira i njegove žene.
Marš na Drinu
U srpskoj kinematografiji Prvi svetski rat se pojavljuje već 1929 (1930?) godine u filmu „Kroz buru i oganj“, koji nije sačuvan, a bavi se stradanjima i borbom protiv okupatora u okupiranoj Srbiji. Kasnije su napravljena čak dva filma o Velikom ratu. „S verom u Boga“ Mihajla Popovića (1932) o strašnoj sudbini srpske seljačke porodice, verovatno najbolji međuratni srpski film, kao i dokumentarno-igrani film sa više naslova Stanislava Krakova „Za čast otadžbine/ Golgota Srbije“ (1930), koji je dorađen pod naslovom „Požar na Balkanu“ (1940).
Najbolji srpski film o Prvom svetskom ratu je „Marš na Drinu“ Žike Mitrovića (1964). On takođe govori o prevelikoj žrtvi, što najbolje pokazuje poslednji kadar sa ogromnim poljem mrtvih vojnika obe strane. Ipak, ovo je i priča o pobedi. Ona je udahnula novi život poluzaboravljenoj kompoziciji Biničkog „Marš na Drinu“. Tek je posle filma kompozitor Miloje Popović napisao vrlo osrednji tekst. Ne treba da čudi zašto su komunisti odobrili ovaj spektakl. Kao što je Muharem Bazdulj pokazao kako su tek komunisti dali kultni status „Mladoj Bosni“, jasno je da i njihov odnos prema Prvom svetskom ratu nije bio negativan. Uostalom, Tito je dao više povlastica svojim ratnim protivnicima, nosiocima Karađorđeve zvezde, od njihovog ratnog komandanta Aleksandra Karađorđevića.
Mitrovićev film, rađen kao akcioni filmovi, ima i tipskog junaka iz vesterna, kockara-cinika, koga tumači Zoran Radmilović. Za razliku od kasnijih filmova, Žika Mitrović pažljivo rekonstruiše detalje o Prvom svetskom ratu, za koje je koristio kako književna dela, tako i istorijske izvore i vojne konsultante.
Posle „Marša na Drinu“ dugo nije bilo srpskih filmova o Prvom svetskom ratu. Postoji TV serija „Izdanci iz opaljenog grma“ (1972) nastala na osnovu izrazito antiratnih priča Veljka Petrovića.
Osamdesetih godina, kada su vrhunile knjige i predstave o Prvom svetskom ratu, nije bilo takvih filmova sem televizijskog filma Ljubomira Draškića „Sveti Georgije ubiva aždahu“ iz 1989. godine koji je, zapravo, snimak istoimene predstave Dušana Kovačevića. TV film „Naša Engleskinja“, o životu Flore Sends, snimljen je 1997. godine.
Filmovi i televizijske drame o Prvom svetskom ratu su se opet pojavili u 21. veku. Prvi u nizu je dokumentarno-igrani film Zdravka Šotre po scenariju Milovana Vitezovića „Gde cveta limun žut“ (2006), sa možda najlepšim čitanjem „Plave grobnice“ ikada izvedenim (Dragan Nikolić). Iste godine je autorski tandem Radović-Zupanc napravio dramu „Rekovalescenti“ po delu Dragiše Vasića.
Onda je došao posle Kusturičinih najskuplji srpski film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića (2009). Neki ovaj film smatraju „dekonstrukcijom nacionalnog mita“ (Nevena Daković), drugi „falsifikatom istorije“ (Bratislav Petković), treći mu zameraju više nego doslovne omaže Kopolinom filmu „Apokalipsa sada“ i Kjubrikovom „Staze slave“, četvrti smatraju da film greši što stavlja glavni naglasak na rovovske borbe, kojih nije bilo za vreme Cerske bitke.
Zanimljivo je da se motiv ratnih invalida koji napastvuju žene ponavlja iste 2009. godine i u drugom skupom filmu „Besa“ Srđana Karanovića, mada su tu invalidi manje istaknuti.
Stogodišnjica Prvog svetskog rata protekla je uz vatrenu raspravu oko Gavrila Principa i „Mlade Bosne“, koja je imala odjeka i u filmskoj produkciji, ali je to druga priča. Za novo slikopisanje Prvog svetskog rata je potrošeno dosta sredstava, sa mlakim rezultatima.
Ratna igraonica
Da li možemo očekivati promenu filmske slike Drugog svetskog rata? Ne, u najmanju ruku zbog ogromnog novca potrebnog za snimanje, kog više nema. Po svoj prilici, zavodljive filmske predstave koje je stvarala SFRJ slaće svoju poruku kao najupečatljiviji tragovi jedne nestale države i kulture. Mala je verovatnoća da išta od novije produkcije nadmaši to nasleđe. Koji bi „rodoljubivi“ film iz 21. veka pogledali dva puta? Živ nisam kako će ispasti priča svih naših istorijskih priča, ona o Kosovskom boju. Osim toga, novi naraštaji polako napuštaju jednosmerno gledanje filmova, kao što su neki prethodni već napustili čitanje.
Ono što nas očekuje je korak dalje u napredovanju ka „imersivnom“ shvatanju istorije. To znači, da se „uroni“ u neki istorijski svet, kao u video igricama. Generacija ekrana (screenagers) zahteva zabavu i prilikom učenja. Postoje brojne istorijske video igre u kojima igrač bira priče i okruženja. Najviše je u tome napredovala grupa istoričara pod vođstvom Vita Sislera i gejmera sa Karlovog univerziteta u Pragu. U nekoliko svojih igrica („Train to Sachsenhausen“, „Atentat 1942“, „Svoboda 1945“) Oni nude đacima i studentima da uđu (urone?) u virtuelni prostor i da biraju pitanja i odgovore na osnovu dokumenata, iskaza svedoka, glumačkih govora, stripskih prikaza i fotografija.
Shvatanje istorije kao igraonice sadrži i određene opasnosti. Recimo, moguće je zamisliti igricu u kojoj vojska plavokosih muškaraca u Hugo Bos uniformama pobeđuje komunističke horde sa Istoka. Da ne pominjemo mogućnost da „razgovarate“ sa istorijskim ličnostima. Na pragu smo novog sveta, u kome će istorijski narativi biti drugačiji od svega na šta smo svikli.
Izvor: RTS
