У једној београдској основној школи недавно је ученик питао наставника историје: “Откад је Новак Ђоковић историја кад још игра тенис”? Наставник је одговорио: “Ни ја се не слажем, али морам да предајем…”
Ђоковић је, ни крив ни дужан, био колатерални разлог овог питања. Прави разлог је уџбеник историје.
Историја је наука која истражује и проучава прошлост. Уџбеник историје требало би, дакле, да се бави прошлошћу. “Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за осми разред основне школе”, на 46 од 286 страна обрађује, међутим, дијелом не само веома блиску прошлост него и – садашњост.

Савремена историја је дио историје који је још у сјећању живих. С обзиром на просјечну дужину људског вијека, то би обухватало период од око 80 година уназад. Са друге стране, историјска дистанца је потребна као лупа за провјеру да ли је оно што се догодило заиста било онако како је изгледало.
Ученици осмог разреда не знају за догађаје од прије тридесетак година, а предочити им те догађаје као историјске, без лупе, непотпуно, селективно, поједностављено, па још сврстати актуелности у историју, представља облик њене таблоидизације.
Неспорно је да би тринаестогодишњаци требало да знају о савременим процесима, о стварању ЕУ, појму глобализације, ситуацији у Србији од смрти Јосипа Броза 1980. до данас, о грађанском рату на простору бивше Југославије и околностима њеног распада, о НАТО бомбардовању 1999. године… Ако је већ намјера просвјетне власти била да кроз уџбеник историје ученике упозна и са догађајима из блиске прошлости, не чекајући проток времена, то је требало учинити професионално и на примјерен начин.
Није примјерено навести скромно да је Слободан Милошевић “основао СПС као настављача комунистичке традиције”. А не рећи како је то учинио. Да је та партија основана уједињавањем тадашњег Социјалистичког савеза радног народа Србије, као тада такозваног најширег друштвеног фронта свих грађана (не само комуниста), који о томе нису питани, и Комунистичке партије Србије. Да је настала апсолутним преузимањем имовине и инфраструктуре ове двије организације, а све то пет мјесеци уочи првих модерних вишестраначких демократских избора у Србији 1990. године.
Гријех је према савременој историји написати само да почетком деведесетих година “због санкција живот није било лак, да је дошло до пада вриједности динара и до једне од највећих инфлација у историји Европе и свијета”. А изоставити чињенице да су санкције услиједиле због Милошевићеве политике, да је Србија економски упропашћена, па и податак да је инфлација крајем 1993. године била 19.810,2 одсто.
Непотпуно подучавање ђака је помињати неуспјеле преговоре о Косову у Рамбујеу 1999, који су претходили бомбардовању НАТО, на којима је одбијен предлог да тадашња СР Југославија повуче војску и полицију са Косова и прихвати размјештање војника НАТО. А не рећи да је иза одбијања делегације на преговорима стајао лично Милошевић јер без његовог одобрења ништа није могло да прође. Да је бомбардовање прекинуто после 78 дана, више хиљада убијених људи и материјалне штете веће од четири милијарде долара, а пошто је Милошевић прихватио оно што је одбио у Рамбујеу и пристао на Споразум, а који су формално потписали у Куманову 9. јуна те 1999. године два, за ширу јавност непозната, генерала Војске Југославије и полиције Србије.

Уз навођење истините чињенице да је Милошевић “пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу био оптужен за командну одговорност за ратне злочине у БиХ током грађанског рата (1992-1995) и на Косову и Метохији (1998-1999)”, претенциозно је у уџбенику цитирати дјелове његовог говора на Газиместану 1989. као “историјске изворе”. Посебно с обзиром на све што се догодило послије тог говора, а у вези с њим.
Тековинама петооктобарских демократских промена посвећено је нешто више пажње, али за разлику од Милошевића, у уџбеничком повратку 20 година уназад у савремену српску историју, о Зорану Ђинђићу дате су двије реченице – када је постао предсједник Владе и када је убијен.
Ту, у овом уџбенику историје почиње садашњост. Као вриједни помена у историјском контексту српског просперитета ређају се бројни глумци, пјевачи, филмски режисери, музички умјетници, сликари, писци, тенисер Ђоковић, музичке групе, од којих је већина данас веома активна.
Савременици су увршћени у историју.
Ако су сви они, неспорно заслужни у својим областима, ликом и дјелом већ убачени у историју, ова врата су отворена и активним политичарима, па и предсједнику Србије Александру Вучићу, који се увелико и препоручује.
Посљедњих година Вучић инсистира да је све што се догађа у Србији његово лично достигнуће, да оно што је он учинио нико није урадио – или никада у историји Србије, или бар не у њеној новијој историји. Од изградње путева, школа, болница, набавке респиратора, повећања плата и пензија, страних инвестиција, економског успјеха, односа са Русијом, Кином, Њемачком…
На списку Вучићевих историјских дјела, наравно, нема државних афера, узурпације и уништавања републичких институција, криминала, мита, корупције, јавног дуга, досад незабиљеженог броја одсељених људи из Србије, морталитета…То ће, како ствари стоје, за историјску верификацију морати да сачека бар малу дистанцу. Ако ништа друго и ништа прије, оно до тренутка када буду доспели на наплату кредити узети у посљедњих седам, осам година.
Најзад, некоректно би било не подсјетити само на неколико Вучићевих ранијих акција којима се препоручио за дјелове новије, модерне историје Србије опширно обрађене у уџбенику за осмаке. О грађанском рату у бившој Југославији – када је у Скупштини Србије, као посланик СРС и генерални секретар ове странке, јула 1995. рекао: “Па ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана…”. О Ђинђићу – када је, у мају 2007. лијепио плакате с натписом “Булевар Ратка Младића” у београдском булевару који је тек понио име Зорана Ђинђића.
Нема историјске дистанце.
Није потребна јер кад Вучић каже да је нешто историјско, или уради па каже, онда је то тако. А уџбеник је од папира који може да истрпи све.
Златко Чобовић
Извор: novimagazin.rs
