Иако је више пута рушена, спаљивана, пљачкана и остајала без монаха, немањићка задужбина Милешева – гробни храм краља Владислава и стрица му Светог Саве, српском роду кроз стољећа је била светионик светосавског духа и остала тапија српског духовног имања.
Њој се долазило, у њој се молило, са њом се живјело и дијелила судбина у тами ропства.
Сабирајући бројна свједочанства из домаћих и страних извора, историчар умјетности Драгиша Милосављевић из Ужица у књизи „Милешева – осам векова трајања“ освјетљава судбину светилишта и улогу у о(п)станку српског народа, али и подсјећа да је много тога остало неразјашњено и тајновито. Jош увијек није поуздано утврђенo кад је озидана светиња, како каже епска пјесма, „виш Пријепоља града бијелога, не далеко од ријеке Лима“.
„На основу ктиторских портрета сачуваних на фрескама Милешеве, али и допунских истраживања, изгледа да је Милешева основана 1218-1219. године, у вријеме када је на пријестолу био Стефан Првовенчани. Ктитор је његов син Владислав (1198-1267), у доба кад је био принц. Милешева је вјековима стицала славу и углед као светилиште првог српског архиепископа Светог Саве, чије је мошти из Трнова овдје пренио Владислав (1238. или 1239). Сава је битно утицао на сва збивања везана за оснивање, избор мјеста, градњу и увођење Милешеве у сам врх најзначајнијих српских духовних центара“, подсјећа Милосављевић.
Посјетиоци, путописци и изасланици, који су стизали босанским друмом или од Дубровника и Цариграда, оставили су записе, најчешће из времена успона и славе, а само су је ријетки затицали у рушевинама и љепоту фресака гледали кроз растиње и коров.
У новембру 1459. године турска војска ушла је у Босну палећи и пустошећи територије којима је владао херцег Стефан Вукчић Косача. Љетописац врхобрезнички, недалеко од Милешеве, на маргини књиге записује да „Турци оплијенише и ушегоше Милешеву“.
Аутор књиге подсјећа да је тешко дати поуздан одговор о броју страдања и обнове светилишта. Двије велике несреће сручиле су се на Милешеву у робовању под османлијским освајачима. Због вјековног култа Светог Саве и његове моћи духовног повезивања народа, Синан-паша однио је његове мошти и спалио их на Врачару 1594. године. Учешћа Срба у устанцима 1683-1688. године било је повод за разарање Цркве Вазнесења Христовог и паљење конака.
Међу више обнова старе лавре, аутор књиге пише да је значајна она још у вријеме Османлија, од 1863. до 1863. године. Захваљујући упорности пријепољских трговаца добијен је ферман од босанског везира, а неки истраживачи тврде да је то био и дио националног програма српске државе и цркве за враћање дуга мјестима значајним за опстанак српског народа.
У књизи са преко 430 страна су и свједочанства да су милешевски монаси били мисионари, одлазили на Свету Гору, у Русију, Молдавију и друге земље, а братство је слало монахе у Венецију, центар европског штампарства, за опрему прве штампарије богослужбених књига, отворену 1544. године. Овдје су се рађале и замисли о отварању других штампарија у српским земљама.
„Раскошно преписиване и штампане књиге у Милешеви или оне које су јој дариване красе бројне библиотеке, музеје и приватне колекције, како на Истоку, тако и на Западу. Неке од њих сматрају се раритетима византијске и поствизантијске културе, без икакве наде у повраћај у мјесто гдје су стваране. Само се неколико књига неким чудом затекло у Милешеви, без документованих трагова о приложницима или познијим донаторима.
Преписивачи бројних рукописа из милешевских скитова остављали су записе на маргинама и посљедњим странама, као једино свједочанство о времену настанка, о судбини манастира, о страдањима, властодршцима, игуманима и, по правилу, само са неколико речи о њима грешнима“, казује, за „Новости“, аутор књиге.
Трагика Милешеве може се пратити и преко њене ризнице. Овдје одавно нема реликвија, икона, златних и позлаћених крстова, рипида и других бројних црквених драгоцјености, пренијетих у сеоби на сјеверне територије послије 1688. године или опљачканих и продаваних на базарима Сарајева, Новог Пазара, Скопља…
За живопис храма на ушћу Косаћанке у реку Милешевку, на западним странама средњовјековне државе, Свети Сава ангажовао је једну од најбољих сликарских радионица из Солуна. Неке од милешевских зидних слика – Богородица из Благовести и посебно Бели анђео на камену, врхунски су европски естетски домети 13. вијека, преноси Милосављевић бројна свједочења и подсјећа:
„Милешевско зидно сликарство остало је до данас својеврсна вертикала српске средњовјековне умјетности, која је кристализована љепотом позне антике и заокружена хришћанском духовношћу. Та непогрешивост у тумачењу и аналогији, та тачност у формулацији, то одсуство сувишности, били су и остали визуелни говор јеванђелиста, пророка и ктитора, као и Дамаскинових бесједа на празник Успења“.
Много је цркава и манастира широм православних земаља у којима су се стекли предмети и црквене ствари из Милешеве. Нису се милешевски калуђери одлучивали на дуго путовање и неизвјесну сеобу да би своје голе животе испред огња и бритке сабље избављали, већ су знали да, трпајући све што је вредно у њедра, бисаге и на самаре – будућности у насљеђе остављају. Онима који долазе и који морају много тога о њима и њиховим несрећама сазнати“, пише, поред осталог, Милосављевић.
Судбина неких драгоцјености прилаганих на мошти светитеља граничи се са митом. Чаша Ивана Грозног, плаштаница молдавског војводе Лапушњануа, цетињски аер мајстора Георгија, епитрахиљ и наруквице налазе се у манастиру Бања код Рисна. Насљедници оних којима су предмети предати на чување у међувремену су примили исламску вјеру. Због завјета на чување, нису их отуђили, већ су „и даље палили свијеће над овим драгоцјеностима“. Најзад, да не би пале у турске руке, предате су свештенику, који их је однио у Бању код Рисна, „гдје Турци не владају“…
Извор: „Новости“
