Од почетка 19. века до 1858. године у Србији су одржаване обичајне народне скупштине. Сазивали су их кнез или Савет онда када су сматрали да је то потребно. Учесници скупштина, осим у ретким случајевима, нису били бирани од народа. Према Закону о народној скупштини, који је изгласан на Светоандрејској скупштини, она је добила име Српска народна скупштина.
Кад је реч о модерном парламентаризму, Србија је свој први скупштински закон, Закон о Народној скупштини, добила 28. октобра 1858. године.
На основу њега сазвана је Светоандрејска народна скупштина, одржана у Београду од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године.
Тиме је озакоњена установа народне скупштине и постављен темељ представничког система у Србији.
„Од тада је она парламентарна држава, од тада се у извештајима страних представника чује именица скупштина. Србија је, иначе, имала скупштине још од почетка Првог српског устанка. На једној од скупштина су потврђени уставни закони. Србија је одржала скупштине традиционалне које су чак збацивале кнежеве, односно именовале друге. У крајњој линији Срби су у средњем веку имали своје саборе попут других средњовековних народа, мада је Србија била део византијског комонвелта“, каже историчар Чедомир Антић.
Према његовим речима, требало је времена да та сиромашна, сељачка земља, које је имала велике узоре, и која је покушавала и успевала у одређеној мери да стигне велике, богате европске земље које нису биле под страним ропством.
„Међутим, већ после 25 година, од када је донесен први скупштински закон Србија је ушла у велику борбу за парламентарну владу“, истакао је Антић.
Посланичку заклетву полагали су посланици већ на Светоандрејској скупштини. Њен текст, нешто измењен, званично је унет у Устав из 1869. и све касније уставе. Време избора почело је 1869. године.
„Осамдесетих година једна велика, масовна Народна радикална странка се борила за то да скупштина бира владу, и то је Србија постигла 1888. године слободоумним Уставом који ће кратко потрајати, али ће 1903. године његове тековине бити унесене у Устав којим ће започети златно доба српског парламентаризма који ће потрајати до уједињења. Вишестраначки парламентаризам ће код нас тек бити обновљен тек 1990. године“, каже Антић.
Крајем осамдесетих година прошлог века, у Србији почињу да се развијају захтеви за обнављање вишепартизма.
Појављују се покрети за заштиту људских права, цивилно-друштвене иницијативе и невладине организације. Резултат је формално обнављање вишепартијског система 1990. године.
Оливера Перковски
Извор: РТС
