Пише: Оливера Поповић
То је разлог зашто о ратовима, биткама или логорима из деведесетих година још нема историјских студија, верује ауторка књига „Жене Голог отока” и „Жене у окупираној Србији”.
Ових је дана историчарка Љубинка Шкодрић (50), виша научна сарадница Института за савремену историју, искрено изненађена позитивним и бројним реакцијама које добија после недавног објављивања фељтона у „Политици” на основу њене књиге „Жене у окупираној Србији”(издавач „Архипелаг” и Институт за савремену историју). Реаговања се нижу и сада док делове њене, тек објављене књиге „Жене Голог отока”(издање „Вукотић медија”), о кажњеницама због Информбироа у Југославији објављује лист „Новости”.
– Јављају се потомци тих жена, чланови породица логорашица, размењујемо искуства, утиске, шаљу ми фотографије – каже наша саговорница.
Ове две изузетне књиге биле су повод за разговор, али и питање зар све приче о Другом светском рату нису већ сто пута испричане?
– Нису, очигледно. Има заинтересованих и међу издавачима и у јавности. Видим то по реакцијама на моју књигу и фељтоне. Сукоб с Информбироом 1948. године био је преломан у историјском развоју Југославије, а судбина логораша, кажњеника била је крајње болна и дуго времена потиснута – одговара она и додаје како су протеклих година објављене многе књиге, личне исповести и сећања на дане проведене у логорима Голог отока.
Али, Шкодрић је то урадила први пут на један посебан начин. Прво, пребројала је „у главу” колико је логорашица било на Голом отоку. Тачно њих 1.080! Дошла је до списка жена.
У претходној књизи такође се одлучила за један потпуно другачији, свеж приступ у истраживању, обради и анализирању, бар када је реч о сведочанствима о партизанкама, али и припадницама Равногорског покрета, заробљеницама Бањичког логора…
– За велику заинтересованост верујем да је пресудна актуелност тема, али могуће је и да је начин на који ја прилазим темама које проучавам изазвао додатно интересовање. У обе књиге сам се трудила да прикажем и општи друштвени контекст, услове у којима су жене живеле, какви су били односи с окружењем, очекивања, а не да се бавим искључиво причом о женским правима – појашњава.
Тако је међу корице сместила резултате истраживања на основу архивске грађе, крштеница, али сећања, па из књига сазнајемо не само да је на Првом заседању АВНОЈА-а била само једна жена делегат, а на другом већ 14 учесница, први пут сазнајемо о неким љубавним аферама у партизанским одредима, самоубилачким акцијама…
– Занимали су ме и улога и жртвовање жена, родна равноправност, брачни односи и питања мајчинства, деце и потомака, али и неки аспекти сексуалности, јер су они битни за сваког појединца – каже наша саговорница.
Зато и следи питање какав је био положај жена у партизанској револуцији, да ли је то наслеђе позитивно или негативно?
– Искуство је дефинитивно било позитивно, али је знало да буде болно. Жене су преживеле велика страдања и дале су значајан допринос борби за слободу земље и тиме учествовале у изградњи. Партизански покрет и комунистичка организација су се позивале на чињеницу да су жене својом борбом помогле народноослободилачку борбу – одговара.
Али, колико се позитивним искуством може сматрати затварање и малтретирање жена на Голом отоку само зато што су имале другачији став?
– Ту бих се позвала на Драгицу Срзентић која за те жене каже да су биле и полусаучеснице и полужртве, као и сви остали. Морамо да имамо у виду да су жене које су учествовале у партизанском покрету и комунистичкој организацији биле врло активне и да су на крају страдале због свог опредељења или подршке најближим члановима породице. На крају свог живота већина њих је прихватила своја страдања која су преживеле иако су биле ускраћене за изградњу каријере – наводи Шкодрић.
Свакако је то, додаје, било окрутно и тај Голи оток остаје тамна страна југословенске историје:
– Нема, нажалост, ни споменика тим логорашима. Група научница из Хрватске обележила је нека места на Светом Гргуру и Голом отоку.
У бројним интервјуима које даје ових дана готово сви одреда – кад је већ жене ставила у жижу историјских истраживања – питају је о улози Јованке Броз, Даворјанке Пауновић, Вере Пешић, која је у телевизијској серији приказана као супершпијунка и фатална жена. Да ли историјске догађаје можемо боље разумети преко појединачних случајева или је боље држати се опште приче?
– Појединачне судбине су упечатљивије. То сви лако запамтимо, али то је само један пример, а мора да се има у виду општи контекст, у којем имамо милион различитих, можда и супротстављених примера. Морамо да научимо да поредимо различите случајеве. Јесте Вера Пешић била шпијунка и имала је запажену судбину у Србији, али није била српска Мата Хари или осмострука шпијунка. Још битније је да она није била парадигма српске жене под окупацијом. Она је један изузетак, ексцес. Много више се као парадигма издвајају две, заправо три групе жена. Оне које покушавају да сачувају породицу, да преживе, друга група су жене које су се укључиле у отпор, а можда би трећу групу могле да чине логорашице – наводи наша саговорница.
И за ово време у којем сада живимо биће, верује, занимљиво неким будућим историчарима.
– Имаће свакако о чему да пишу. Свако време је занимљиво историјски, посебно када се дешавају неки преломни, значајни догађаји. Али, мислим да ће ратови деведесетих бити много значајнији материјал за историчаре него 2025. Мој колега Коста Николић започео је већ рад на томе, али је то посао у повоју. За озбиљна историјска истраживања потребна је временска дистанца – подсећа Љубинка Шкодрић.
Нама, лаицима, изгледа као да је више од тридесет година, колико је прошло од борби за Вуковар или Крајину или од постојања неких логора из деведесетих, попут злогласне Лоре, довољно дуг период да се историчари баве тим делом наше историје. Зар није тако?
– Можда јесте, ипак, потребно је још мало времена да прође, да се слегну страсти. То је време још много блиско, прирасло нам је за сећања. Ако гледамо када се завршио Други светски рат, после 30 година то је била 1975. и тај рат се памтио тада као давна прошлост. А, ми и Вуковар и Лору памтимо као нешто што је било јуче – сматра Љубинка Шкодрић.
Умна Митра Митровић
Питање да ли има омиљену историјску личност само зачас је збунило нашу саговорницу:
– Нема много историјских личности које ме фасцинирају, али ако бих морала да издвојим неку, била би то Митра Митровић, прва жена министарка у историји Србије, партизанка. Њена сећања говоре о једном самосталном, борбеном духу, умној жени. Она је оставила сећање на међуратни и ратни период, али не и о свом послератном периоду деловања, у којем постоје можда осетљиви моменти у њеној каријери. Замерам јој што није о томе опсежније писала. Наравно, врло сам критички настројена према мемоарској прози. Та сећања се увек морају укрштати с другим врстама докумената, преиспитивати… Чар историјског истраживања је управо у тој игри да у архивској грађи проналазим документе које ћу супротставити неком сећању и упоредити – каже Љубинка.
Да ли је Митра заслужила споменик у Београду?
– Пре неколико година урађен је мурал у знак сећања на жене које су биле запостављене, па се на једној београдској фасади нашао и Митрин лик. Пре споменика мислим да треба обавити опсежнија истраживања.
Да ли је споменик заслужио Дража Михајловић?
– Ја сматрам да није, а један од разлога је то што постоје документовани случајеви злочина који су припадници четничког покрета извршили над становништвом 1943. и 1944. У партизанским јединицама проблем је послератна репресија – став је наше саговорнице.
Јованка, социјалистичка пепељуга
Прошло је пуних 13 година од смрти Јованке Броз, деценије су прохујале од смрти Даворјанке Пауновић или Вере Пешић, а јавност и даље о њима жели да чује неки нови детаљ. Како их она „види”?
– Јованку доживљавам као социјалистичку пепељугу: од скромне партизанке постала је прва дама Југославије. Даворјанка је опет прича о несрећној љубави. Тито није могао да се помири с њеним губитком, али жао ми је што се она посматра прилично једнодимензионално, само као Титова секретарица и партнерка, а била је веома образована. Гимназију је завршила у Пожаревцу, наставила студије у Београду. Била је активна у студентским удружењима и комунистичкој организацији, аутентична личност и пре него што је постала Титова секретарица.
Омиљен принц Ђорђе Карађорђевић
Љубинка Шкодрић је ауторка врло запаженог рада о принцу Ђорђу Карађорђевићу.
– Тешко је било доћи до докумената о његовим активностима током Другог светског рата. Скоро 20 година сам, мало-помало, скупљала материјал – објашњава.
Допао јој се, каже, због тога што је био борбен, храбар, отресит, али наравно омели су га здравствени проблеми психичке природе с којима се борио читав живот.
– Народ га је одувек волео, чак толико да су људи веровали да се иза личности Славише Вајнера Чиче, партизана из Босне, заправо крије принц Ђорђе. То само говори о томе какав је он остао у народном памћењу и која очекивања је народ имао о њему.
Срећа с избором професије
– Имала сам среће да сам још у петом разреду основне школе закључила да желим да се бавим историјом и да будем историчарка. Родитељи су покушали да ме одговоре од те идеје, јер је то заиста диван позив, који испуњава човека, али не доноси неке велике материјалне користи. Задовољна сам што могу да се бавим истраживањем историје и то ми је управо омогућио посао у Институту за савремену историју, док сам радила у Архиву Србије (до 2018) више сам била фокусирана на обраду архивске грађе – каже Љубинка Шкодрић.
Напор савладава уз јогу
Да ли је напорно писати озбиљне књиге на основу истраживања?
– Истраживање захтева дуго прикупљање извора и њихову обраду, па тек онда следи писање. Буде напорно, али имам своје начине да се „искључим”. Бавим се јогом, захваљујући мојој другарици из школске клупе која је инструкторка јоге, тако да је то и дружење. У шетњама прочистим мисли за нове идеје, волим да гајим цвеће и правим колаче – открива Љубинка Шкодрић.
Извор: Политика Онлајн
