Истину треба тражити у култури и умјетности

Преклињем све владе света и све људе да више читају велика књижевна дела, књижевност је од суштинске важности за свако друштво, чак више и од привредног развоја, због тога што у људској природи буди осећајност, осетљивост, индивидуалност, мудрост слушања другог и посматрања ствари из другачије позиције, својства која су у данашње време блокирана, рекао је јуче поводом питања да ли уметност може да превазиђе поделе у свету, а у оквиру седмог Београдског контрапункта, у Југословенској кинотеци, Ли Хао, кинески песник, прозни писац и књижевни критичар, професор на Факултету за књижевност Универзитета провинције Хебеи и потпредседник Удружења писаца исте провинције.

Он је истакао и осећај ширине, који је стекао бавећи се књижевношћу, могућност да кроз писање и читање буде мушкарац и жена, муслиман и хришћанин. Захваљујући Кафки, како је истакао, спознао је алегоријски свет и апсурдност живота, од Флоберове Еме Бовари научио је да разуме оног другог и да га ни због чега не осуђује, од Итала Калвина то да интелект носи двосмисленост, а да превазилажење расних, класних идеолошких разлика постоји најпре у људској имагинацији, док Орхан Памук свакоме даје могућност да креира сопствени Истанбул, због тога што културолошка обележја нису фиксна.

– Не доносим закључке олако, нити ликове бирам произвољно, бити или не бити, вечито је животно питање – додао је Ли Хао.

Ово је кључни сегмент јучерашње дискусије у којој су на тему „Култура и подељени свет – савремени тренутак” говорили и Никола Коља Божовић – сликар и редовни професор Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду, Дивна Вуксановић, филозоф и редовни професор Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду, Петер Като, историчар, професор Одељења за античку историју Универзитета у Будимпешти и гостујући професор универзитета у Хајделбергу, Дебрецину, Мајнцу и Минстеру; Јања Ракуш – списатељица, филмска ауторка и визуелна уметница из Словеније, док је модераторка скупа била Тијана Палковљевић Бугарски, историчарка уметности и директорка Галерије Матице српске у Новом Саду.

Поводом истог проблема, Дивна Вуксановић је подсетила на теоријски оквир и метафору културе као игре, по теорији Рожеа Кајое, културе као спаривача, као места повезивања тамо где рат контаминира и распарује. Међутим, данашње игре све више попримају такмичарске и особине агона и рата вредности, од политичке коректности до „кенселовања”. Она је запазила да се после рата очекује од културе да буде „ватрогасац времена”, уместо да се у корену ради на смањењу сукоба. Када је реч о улози медија у стварању подела, Дивна Вуксановић је истакла да је порекло већине медија у војној и ратној индустрији, основи која је касније пацификована, али је у бити и задржана.

– Пре 20 година било је око 20 власника мејнстрим медија у свету, сада их има само четири, и сви изговарају исте текстове. Тужна је чињеница да истину не треба тражити у медијима, о томе говоре убиства новинара и цензура, јер чим се информација појави постаје роба на тржишту медија, трећем по снази после војне и фармацеутске индустрије. Истину треба тражити у култури и уметности које субверзивношћу буде стварност из једноумља – запазила је Вуксановић.

Још једно од важних питања овог скупа био је проблем идентитета, као и чињеница да државне границе нису и границе културе, што су потврдили сви учесници.

Овај скуп су организовали Министарство културе Републике Србије, као покретач, и Завод за проучавање културног развитка, као реализатор.

Извор: Марина Вулићевић/politika.rs