Пише: Марина Кобленц
Слиман Мансур један је од најзначајнијих палестинских уметника своје генерације. Рођен је у хришћанској породици 1947. у Бир Цајту, близу Рамале на Западној обали, похађао је евангелистичко-лутеранску немачку школу у близини Витлејема. Дипломирао је на престижној Академији уметности и дизајна Безалел у Јерусалиму (Израел). Суоснивач је Ал-Васити уметничког центра у источном Јерусалиму (1994). Његови радови излагани су широм арапског света, Европе, САД и источне Азије. Његова следећа изложба заказана је за април у Дубаију.
Палестинска култура са њеним арапским, муслиманским и хришћанским компонентама, и модерна историја преплићу се у његовим делима. Најистакнутији је израз привржености земљи и чежње за миром. Слимана Мансура једном су ухапсиле израелске окупационе снаге и дале му инструкције шта сме, а шта не сме да слика.
Колико генерација ваша породица већ живи у Палестини?
Једини начин да се то сазна је кроз црквене записе који сежу до 15. века. Моја породица се на том подручју у Палестини и Јордану, највероватније налази неколико хиљада година.
Како се ваша хришћанска вера укршта са палестинским идентитетом у вашем свакодневном животу, духовној пракси, вашим политичким ставовима и вашој уметности?
Моја хришћанска вера, као и јеврејска култура, доприноси богатству мог идентитета. Верујем да Палестинци инкорпорирају све културне и верске идентитете овог подручја, јеврејске, хришћанске и муслиманске. Историја бележи промене религија од јудаизма преко хришћанства до ислама. Многи људи су променили веру, у зависности од претњи и награда са којима су се суочавали. Дакле, мој палестински идентитет укључује културне утицаје из јудаизма, ислама и хришћанства. Ово ме наравно чини пријемчивијим за све њих. Подржавам свако решење које свима у Палестини даје пуна и једнака права.
Године 1962, као петнаестогодишњак освојили сте награду за сликарство Фонда Уједињених нација за децу. Колико вам је то значило?
Та награда ми је променила живот јер су сви које сам тада познавао, у школи и на селу, почели да верују у мене као уметника. То је утицало на моје будуће одлуке о томе које студије да студирам, којом врстом посла да се бавим и како да живим.
Године 1980, са двојицом ваших палестинских колега уметника, били сте ухапшени у Рамали. Можете ли нам рећи разлоге хапшења и шта се после догађало? Реците нам и нешто о израелској цензури палестинске уметности током деценија, и како је лубеница постала симбол Палестине?
Израелска војска је 1980. затворила моју изложбу у Галерији 79 у Рамали, затворила галерију и запленила кључеве. После два месеца позвали су мене и још два уметника, директоре те галерије. Један официр је почео да разговара са нама о врсти уметничких дела које треба да сликамо, као што су лепо цвеће, голе жене попут оних старих мајстора, и лепи пејзажи. Затим нас је поучио да на сликама не смемо да користимо црвену, зелену, црну и белу боју, на шта га је један од мојих колега питао: „Шта ако бих насликао леп цвет ових боја, да ли би то било дозвољено?“ Официр је љутито узвратио: „Ако и парче лубенице насликате биће конфисковано“.
Израелске власти су заплениле неке од ваших слика. Знате ли шта су урадили са њима?
У неком тренутку, кад смо успели да поново отворимо Галерију 79, установили смо да недостају три слике. Израелска војска је обилазила сваку изложбу у галерији и узимала оно што им се није свиђало. Већина слика није приказивала никакву врсту анти-израелског расположења. Слике су биле о Палестинцима у традиционалној ношњи који раде на пољима. Али они су се противили свакој слици која се бавила темом идентитета. Главни проблем је био што у то време нисмо били свесни важности да све документујемо. Дакле, нисмо имали фотографије многих заплењених дела. Само једном смо успели да добијемо признаницу од војника који је запленио четири слике. Предали смо документ адвокату и вратили су нам слике. Што се тиче радова који никад нису враћени, ми не знамо шта је са њима.
Неке од ваших слика приказују хришћанске симболе. Постоји ли нешто посебно што бисте поручили палестинској хришћанској популацији?
Палестински хришћани су саставни део палестинског народа, живимо у хармонији са муслиманима, Израелци нас повређују исто толико колико и палестинске муслимане. Тако да ми делимо борбу за слободу са остатком палестинског народа. Многе приче из живота Исуса и свете породице могу се уклопити у палестинску модерну историју. Исус је био Палестинац јеврејске вере, живео је у Палестини, културно се није разликовао од Палестинаца око себе. Представљен је као Европљанин са плавим очима и светлом косом. Мој циљ је да повратим Исуса и свету породицу и да их прикажем према њиховом оригиналном лику.
Број палестинских хришћана у Гази се смањио са 5.000 у 2007. на 1.000 у септембру 2023. Бројеви хришћанског становништва су стабилнији на Западној обали и источном Јерусалиму. Палестински муслимани и хришћани хармонично живе једни поред других, али постоје и извештаји о узнемиравању и дискриминацији хришћана од палестинских муслимана и палестинских власти?
Мислим да хришћани нису дискриминисани од палестинске власти. Понекад се суседи свађају из различитих нерелигиозних разлога. Неки новинари претерују кад пишу о овим инцидентима да би окривили муслимане за све мањи број палестинских хришћана. Ако погледате бројке с почетка 20. века, открићете да су разлог били и остали Израелци и њихова политика. На пример, ако би мој син желео да се ожени хришћанком са Западне обале, Израелци би им онемогућили нормалан живот. У таквим случајевима, хришћани могу одлучити да емигрирају.
Многе ваше слике приказују људске фигуре које се грле, одишу нежношћу. Шта изражавате кроз ове загрљаје? Какво је ваше виђење оружаног палестинског отпора?
Циљ мојих слика које приказују људе који се грле јесте да промовишу саосећање и љубав у нашој заједници, потребу да будемо уједињени и подржавамо једни друге. Плашим се оружаног отпора у овој фази, јер ћемо се борити против Израела кога подржавају велике силе, Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство, Француска и Немачка. Не можемо да се супротставимо таквој гигантској снази. Међутим, оружани отпор је право свих народа који живе под окупацијом, али наравно само у оквиру међународног хуманитарног права.
Да ли знате неког израелског Јеврејина или уопште Јеврејина који је купио било коју од ваших слика? Да ли највише продајете у Палестини или у иностранству?
Мислим да израелски колекционари нису заинтересовани да купују палестинску уметност, мада такође не видим палестинске уметнике са Западне обале и Газе да су заинтересовани да њихова уметност буде у израелским колекцијама. Највише својих радова продајем у иностранству.
Председник САД предложио је да становништво Газе буде пребачено на различите локације, чак и до Сомалије, Судана, Сирије и Сомалиленда, који није међународно признат, како би САД преузеле Газу и изградиле Ривијеру Газе. Укинуо је и санкције против насилних насељеника на Западној обали. Да ли планирате да осликате своје мисли и осећања везана за то?
Не желим да губим време размишљајући о томе шта Трамп каже јер је то бескорисно. Америчка политика према Палестини је већ неко време проблем, није само Трамп.
Како на вас утиче недавно појачано израелско насиље над Палестинцима на Западној обали? Мислите ли да ће се проширити Западном обалом?
Не мислим да ће се насиље проширити у блиској будућности, јер Израелци имају навику да бирају локацију где уништавају, тероришу и убијају, а у неком каснијем тренутку се преселе на другу локацију. На крају ће можда стићи до Рамале и источног Јерусалима, али не у овом тренутку.
Да ли је коегзистенција са израелским Јеврејима још могућа?
Не мислим да је коегзистенција са израелским Јеврејима лака, они заиста отежавају Палестинцима да забораве њихово немилосрдно насиље. Немогуће је заборавити понављајуће слике многе убијене деце. Такође не мислим да би већина израелских Јевреја сада желела коегзистенцију јер имају много користи од наставка сукоба који им доноси већу подршку западних сила. Они не би добили ништа од коегзистенције: они потпуно доминирају палестинским народом, експлоатишу палестинску јефтину радну снагу како желе, ми смо уносно тржиште за њих, посебно за половну робу, као што су аутомобили, узимају нашу воду и дају нам њене капљице. Зашто би се они помирили и изгубили све ове бенефиције? Они себе сматрају Божијим изабраним народом, што се огледа у великом степену охолости, која их наводи да раде шта год хоће.
Голуб је још један симбол који се понавља на вашим сликама. Да ли је то и најважнији симбол?
Сликао сам голубове у одређеном периоду кад је све изгледало као да може бити у реду и да је мир могућ. Не бих сликао голуба у овом тренутку.
Извор: Нови Магазин
