Можда и више него излог нових издања, за пасионираног читаоца Сајам књига у Београду је прилика да се врати насловима који су му из неког разлога промакли у некој од претходних издавачких „сезона“. Тако се мени као једна од најинтересантнијих књига које сам овог октобра купио на Сајму и досад прочитао показала књига четрнаест година стара, „Косово: и друге теме“, аутора Јована Мирића, а у издању загребачког Српског културног друштва „Просвјета“ (2009.). Чудно ми је заправо да ову књигу раније нисам приметио. Пратим шта ради „Просвјета“, Мирића ценим откад ми је на његову пионирску улогу у препознавању „фабричких грешака“ Устава из 1974. указао Дејан Јовић анализом вероватно кључне Мирићеве књиге „Систем и криза“. Нисам ипак знао да се већ дубоко у пензији професор Мирић овако суверено и систематично бавио косовском тематиком. У време објављивања ове књиге, Јован Мирић је имао 74 године. Нажалост, у међувремену, професор Мирић је преминуо. Живео је од 1935. до 2015.
На некој идеалтипској полици за књиге, Мирићево „Косово и друге теме“ има савршеног суседа – књигу „Косовско питање“ Бранка Хорвата из 1988. којом смо се у овој истој рубрици на „Косово Онлине“ пре неколико недеља већ бавили. Шта повезује ове две књиге које (временски) раздваја више од двадесет година? Најпре, наравно, тема Косова, затим Загреб као место објављивања, чињеница да су им аутори уважени професори Свеучилишта у Загребу и доктори хуманистичких наука, да су били уверени Југословени који су и рођени и практично цео живот провели у (С)Р Хрватској, али нису били етнички Хрвати. Разлике су примарно тичу тајминга: Хорват пише у време кад се чини да је какво-такво праведно решење кризе на Косову могуће, Мирић пише пост фестум. У том смислу су књиге захвалне и за компаративно читање.
Мирић је иначе рођен у близини Коренице, па има и неке дубље логике у његовом интересу за тему Косова у смислу у којем је ова тема „фрејмована“ на Западу. Наиме, још у току Другог светског рата, кад комунисти још увек разматрају детаље будуће конструкције федерализоване Југославије, а пошто за узор имају СССР, не беже од идеје аутономних области и покрајина, појавила се и идеја о аутономији за Србе у Хрватској. За то су постојала бар два добра разлога: историјски идентитет „војне крајине“ и актуелни геноцид који је НДХ спроводила над Србима. Идеја је напослетку одбачена, па се пракса аутономије тренирала једино унутар Србије преко Војводине и Космета.
Мирић као врхунски правник и један од бољих познавалаца Устава из 1974, полази управо од те тачке. Успркос целој причи о „конститутивним елементима федерације“, круцијална разлика у статусу република и покрајина била је у томе што потоње нису имале право на „самоопредељење до отцепљења“. Врхунским стилом стручњака кога лако разумеју и лаици, Мирић показује и доказује нелегалност и нелегитимност приштинске „декларације (о) независности“. У компаративном европском оквиру илуструје апсурдност стварања двају држава једног народа. С нарочитим задовољством, рекло би се, коментарише небулозне ставове хрватске политичке и медијске елите према Србији и Србима. Мада је књига, рекосмо, петнаестак година стара, углавном се ради о истим људима и истим именима који и данас у хрватској јавности и медијима креирају антисрпску хистерију. Бави се, међутим, и улогом међународне заједнице у томе да криза на Косову постане систематска.
Мада није историчар по професији, Мирић се, опет налик Хорвату, необично интензивно заинтересовао за тему, па у књизи има и интересантних историјских екскурса. Апропо Коренице и Крајине, има и ефектних поређења на тему како су на Западу дочекане побуне двеју мањине: српске у Хрватској односно албанске у Србији (тј. на Косову). Мада су им права институционално умањена (сведени су из статуса конститутивног народа у статус мањине), српска побуна је проглашена хајдучијом, балван-револуцијом, оргијом насиља, без икакве свести о историјској трауми због које је тадашња атмосфера у Хрватској за Србе морала бити злокобна. За побуну Албанаца у Србији проналажена су пак сва могућа објашњења и све могуће релативизације. И могао бих овде надуго и нашироко о другим врлинама ове књиге, но то би и обимом и дискурсом излазило из оквира колумнистичког жанра. Намера ми је практично само то да барем и накнадно усмерим мало светла ка овој књизи да би јој заинтересовани читаоци дали бар делић пажње коју она несумњиво заслужује.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
