Пише: Љубиша Вујошевић
Кад дуње замиришу у пуном јеку и лето донесе своје зреле плодове, суперзвезда високе моде и дива светског филма, дивна жена и нежна мајка – Моника Белучи прославиће свој шездесети рођендан. Релативно кратко затишје у раду на филму, изазвано епидемијом корона-вируса, искористила је за међународну турнеју са филмом-представом Марија Калас – писма и сећања, француског писца и режисера Тома Волфа. То је био повод да се наше однедавно познанство са Фејсбука искористи за импровизовани онлајн интервју. Разговор вођен више дана завршен је пред њен одлазак у Лас Вегас, где је 9. априла присуствовала представљању новог филма Бубимир 2 (Beetlejuice 2) у продукцији компаније Ворнер брос, који је режирао Тим Бартон, а у коме она игра Бубимирову супругу. Ова комедија, чија се премијера очекује у септембру, својеврсни је наставак Бартоновог Бубимира из давне 1988, а осим саговорнице Новог магазина у њему се појављују Мајкл Китон, Винона Рајдер, Џена Ортега и Вилијам Дефо.
Добар дан Моника. Лепи сте као и увек. Како се осећате на прагу шесте деценије свог живота?
Хвала на комплименту. Лепота је дар природе, који, као и друге дарове, треба чувати и неговати. Срећна сам што имам довољно љубави око себе. Окружена сам правим људима, од мојих кћери до Тима (Бартона, прим. ур.) и мојих обожавалаца који моја путовања кроз свет културе чине још вреднијим. Они су најбољи путоказ који ми говори колико сам далеко стигла.
Рођени сте у малом граду Ћита ди Кастело на реци Тибру у Умбрији, у богатој породици. Какво је било ваше детињство, будући да сте били једино дете својих родитеља?
У школи и породици стекла сам католичко образовање. Била сам позната као „интелигентна девојчица“. Као јединица, дискретна и заинтересована за моду, расла сам окружена љубављу мојих родитеља. Будући да је мој отац био послован човек, а моја мајка сликарка, понекад сам се осећала усамљено. Недостајала су ми друга деца и дечија игра.
Врло млади напустили сте универзитетско образовање и почели да радите као модел. Радили сте за многе европске модне куће. То вам, очигледно, није било довољно. Шта вас је привукло раду на филму?
Још од малена волела сам модни дизајн. Филмом сам почела да се бавим на наговор неколицине пријатеља и сарадника, у садејству с мојим инстинктом и радозналошћу. У почетку нисам знала да ли сам још увек модел, или сам постала глумица. Желела сам да будем глумица, али је у то било тешко веровати. Сада су ствари легле на своје место и понуде које примам су све занимљивије. Мој инстинкт ми је одувек говорио да је филм простор у којем могу да изразим свој таленат. Бити глумица је сублимација женствености.
Играли сте у више од шездесет филмова, у Италији, Француској и САД. Постоји ли значајнија разлика између европског и америчког филма? Који од ваших филмова су вам најдражи?
Разлика дефинитивно постоји. Холивуд је Мека за већину глумаца. У њему се брзо долази до новца и славе, али ћу ја увек бити поносна на Европу у којој је мој дом. У Америци се снимају високобуџетни филмови од којих се очекује да врате уложени новац. Ипак, тамо глумци имају више избора.
Интервју: Христос Пасалис, грчки глумац и редитељ. Замка Сократових синова и кћери:
Међутим, ја живим у Европи и правим италијанске и француске, односно европске филмове. Волим Америку, али не бих могла тамо да живим. Американци су опседнути младошћу и лепотом више него ми. Тамо многе глумице после четрдесете напросто полуде. Филмска индустрија тражи младе људе. Питали сте који ми је филм најдражи. Сви филмови у којима сам играла мени су драги не због мене саме него због људи са којима сам радила. Ипак бих издвојила два моја првенца: Апартман (1996) и Малена (2000). Они су ми отворили врата у свет кинематографије и трасирали моју међународну каријеру. Захваљујући њима добила сам шансу да радим са режисерима из различитих земаља и стекла завидно искуство не само као глумица него и као личност.
Сарађивали сте са великом бројем познатих режисера и светских филмских звезда. Од кога сте највише научили и са којима од њих бисте поново радили?
Највише сам научила од мог бившег супруга Винсента (Касела, прим. ур.). Он је био тако невероватан и тако сладак. Кад би било могуће, волела бих поново да играм са свима с којима сам већ радила. Ипак бих највише волела да радим са Робертом де Ниром зато што га доживљавам као свог старијег брата.
Дуго сте радили као глумица и као модел у исто време. Шта вам се више допада и зашто?
Не бих могла да изаберем јер волим и једно и друго. Осим тога, међу њима има много сличности. Глума није само у речима и сценском покрету. Холи Хантер није проговорила ни реч у Клавиру (1993), а добила је Оскара. Глума ми помаже да се упознам са дивним људима и да са њима учествујем у стварању неког новог, узбудљивијег и бољег света.
Добили сте велики број награда и признања. Шта вам је од свега тога најдраже?
Драге су ми све моје награде, али ми је прво признање отворило пут на којем сам данас: награда Цезар за глумицу која највише обећава, из 1988. године.
Сматрају вас једном од најлепших жена/глумица на свету. Колико лепота утиче на ваш професионални и приватни живот?
Свака дама је лепа на свој начин. Ако сте глупи, лепота је хендикеп. Ако сте мудри и знате како да је употребите, онда није. Лепота изазива радозналост других људи. Међутим, као што би рекао Оскар Вајлд, лепота траје свега пет минута ако немате нешто друго да ту радозналост задржи.
Познајем много лепих особа чији животи су тако страшни. Мој изглед је, свакако, утицао на моју каријеру и на мој приватни живот. Не мислим да бих направила овакву каријеру да сам била само лепа. Режисери вас не зову на кастинг због ваше лепоте, него због вашег талента. Моја каријера је узбудљива, али љубав је на првом месту, пре свега љубав ваших ближњих. Срећна сам зато што сам вољена.
Прошлог децембра навршило се сто година од рођења оперске легенде Марије Калас. Играте њен лик у монодрами Марија Калас – писма и сећања Тома Волфа, која је прерасла у филм. Шта вас, на основу тог искуства, више привлачи, филм или позориште?
Мој рад готово увек осветљава нешто непредвидиво. Кад правим изборе и доносим одлуке у раду најважнији је мој инстинкт. Највећи део свог глумачког времена посветила сам филму. Са представом Марија Калас – писма и сећања добила сам прилику да по први пут изађем на позоришну сцену. Била сам уплашена, али ми је то невероватно искуство пружило шансу за велику и узбудљиву међународну турнеју. Отуда мислим да игра у позоришту и на филму могу бити једнако захтевне и привлачне, али свака на свој начин. У позоришту нема понављања, као глумац сте суочени са живом публиком која не опрашта грешке, док на филму имате обиље времена за корекције и импровизације, у чему и јесте магија кинематографије. Чему ћете се посветити зависи од ваших личних склоности. Мени, лично, много је лакше да играм на филму. Биоскоп је моја друга кућа.
Са Маријом Калас гостовали сте у Паризу, Риму, Атини, Солуну, Истанбулу, Лондону, Монте Карлу, Лос Анђелесу и Њујорку. Да ли бисте волели да играте и у Београду?
Београд је диван град. Имала сам част да отворим 45. Фест 2017, јер сам претходне године са Емиром Кустурицом и Слободом Мићаловић у Србији снимила филм На млечном путу. Неколико година раније, мислим 2013, присуствовала сам фестивалу Кустендор, у Дрвенграду. Радо бих дошла у Београд, кад би ми се пружила прилика, да у њему снимим и неки нови филм.
Извор: Нови Магазин
