Piše: Ljubiša Vujošević
Kad dunje zamirišu u punom jeku i leto donese svoje zrele plodove, superzvezda visoke mode i diva svetskog filma, divna žena i nežna majka – Monika Beluči proslaviće svoj šezdeseti rođendan. Relativno kratko zatišje u radu na filmu, izazvano epidemijom korona-virusa, iskoristila je za međunarodnu turneju sa filmom-predstavom Marija Kalas – pisma i sećanja, francuskog pisca i režisera Toma Volfa. To je bio povod da se naše odnedavno poznanstvo sa Fejsbuka iskoristi za improvizovani onlajn intervju. Razgovor vođen više dana završen je pred njen odlazak u Las Vegas, gde je 9. aprila prisustvovala predstavljanju novog filma Bubimir 2 (Beetlejuice 2) u produkciji kompanije Vorner bros, koji je režirao Tim Barton, a u kome ona igra Bubimirovu suprugu. Ova komedija, čija se premijera očekuje u septembru, svojevrsni je nastavak Bartonovog Bubimira iz davne 1988, a osim sagovornice Novog magazina u njemu se pojavljuju Majkl Kiton, Vinona Rajder, Džena Ortega i Vilijam Defo.
Dobar dan Monika. Lepi ste kao i uvek. Kako se osećate na pragu šeste decenije svog života?
Hvala na komplimentu. Lepota je dar prirode, koji, kao i druge darove, treba čuvati i negovati. Srećna sam što imam dovoljno ljubavi oko sebe. Okružena sam pravim ljudima, od mojih kćeri do Tima (Bartona, prim. ur.) i mojih obožavalaca koji moja putovanja kroz svet kulture čine još vrednijim. Oni su najbolji putokaz koji mi govori koliko sam daleko stigla.
Rođeni ste u malom gradu Ćita di Kastelo na reci Tibru u Umbriji, u bogatoj porodici. Kakvo je bilo vaše detinjstvo, budući da ste bili jedino dete svojih roditelja?
U školi i porodici stekla sam katoličko obrazovanje. Bila sam poznata kao „inteligentna devojčica“. Kao jedinica, diskretna i zainteresovana za modu, rasla sam okružena ljubavlju mojih roditelja. Budući da je moj otac bio poslovan čovek, a moja majka slikarka, ponekad sam se osećala usamljeno. Nedostajala su mi druga deca i dečija igra.
Vrlo mladi napustili ste univerzitetsko obrazovanje i počeli da radite kao model. Radili ste za mnoge evropske modne kuće. To vam, očigledno, nije bilo dovoljno. Šta vas je privuklo radu na filmu?
Još od malena volela sam modni dizajn. Filmom sam počela da se bavim na nagovor nekolicine prijatelja i saradnika, u sadejstvu s mojim instinktom i radoznalošću. U početku nisam znala da li sam još uvek model, ili sam postala glumica. Želela sam da budem glumica, ali je u to bilo teško verovati. Sada su stvari legle na svoje mesto i ponude koje primam su sve zanimljivije. Moj instinkt mi je oduvek govorio da je film prostor u kojem mogu da izrazim svoj talenat. Biti glumica je sublimacija ženstvenosti.
Igrali ste u više od šezdeset filmova, u Italiji, Francuskoj i SAD. Postoji li značajnija razlika između evropskog i američkog filma? Koji od vaših filmova su vam najdraži?
Razlika definitivno postoji. Holivud je Meka za većinu glumaca. U njemu se brzo dolazi do novca i slave, ali ću ja uvek biti ponosna na Evropu u kojoj je moj dom. U Americi se snimaju visokobudžetni filmovi od kojih se očekuje da vrate uloženi novac. Ipak, tamo glumci imaju više izbora.
Intervju: Hristos Pasalis, grčki glumac i reditelj. Zamka Sokratovih sinova i kćeri:
Međutim, ja živim u Evropi i pravim italijanske i francuske, odnosno evropske filmove. Volim Ameriku, ali ne bih mogla tamo da živim. Amerikanci su opsednuti mladošću i lepotom više nego mi. Tamo mnoge glumice posle četrdesete naprosto polude. Filmska industrija traži mlade ljude. Pitali ste koji mi je film najdraži. Svi filmovi u kojima sam igrala meni su dragi ne zbog mene same nego zbog ljudi sa kojima sam radila. Ipak bih izdvojila dva moja prvenca: Apartman (1996) i Malena (2000). Oni su mi otvorili vrata u svet kinematografije i trasirali moju međunarodnu karijeru. Zahvaljujući njima dobila sam šansu da radim sa režiserima iz različitih zemalja i stekla zavidno iskustvo ne samo kao glumica nego i kao ličnost.
Sarađivali ste sa velikom brojem poznatih režisera i svetskih filmskih zvezda. Od koga ste najviše naučili i sa kojima od njih biste ponovo radili?
Najviše sam naučila od mog bivšeg supruga Vinsenta (Kasela, prim. ur.). On je bio tako neverovatan i tako sladak. Kad bi bilo moguće, volela bih ponovo da igram sa svima s kojima sam već radila. Ipak bih najviše volela da radim sa Robertom de Nirom zato što ga doživljavam kao svog starijeg brata.
Dugo ste radili kao glumica i kao model u isto vreme. Šta vam se više dopada i zašto?
Ne bih mogla da izaberem jer volim i jedno i drugo. Osim toga, među njima ima mnogo sličnosti. Gluma nije samo u rečima i scenskom pokretu. Holi Hanter nije progovorila ni reč u Klaviru (1993), a dobila je Oskara. Gluma mi pomaže da se upoznam sa divnim ljudima i da sa njima učestvujem u stvaranju nekog novog, uzbudljivijeg i boljeg sveta.
Dobili ste veliki broj nagrada i priznanja. Šta vam je od svega toga najdraže?
Drage su mi sve moje nagrade, ali mi je prvo priznanje otvorilo put na kojem sam danas: nagrada Cezar za glumicu koja najviše obećava, iz 1988. godine.
Smatraju vas jednom od najlepših žena/glumica na svetu. Koliko lepota utiče na vaš profesionalni i privatni život?
Svaka dama je lepa na svoj način. Ako ste glupi, lepota je hendikep. Ako ste mudri i znate kako da je upotrebite, onda nije. Lepota izaziva radoznalost drugih ljudi. Međutim, kao što bi rekao Oskar Vajld, lepota traje svega pet minuta ako nemate nešto drugo da tu radoznalost zadrži.
Poznajem mnogo lepih osoba čiji životi su tako strašni. Moj izgled je, svakako, uticao na moju karijeru i na moj privatni život. Ne mislim da bih napravila ovakvu karijeru da sam bila samo lepa. Režiseri vas ne zovu na kasting zbog vaše lepote, nego zbog vašeg talenta. Moja karijera je uzbudljiva, ali ljubav je na prvom mestu, pre svega ljubav vaših bližnjih. Srećna sam zato što sam voljena.
Prošlog decembra navršilo se sto godina od rođenja operske legende Marije Kalas. Igrate njen lik u monodrami Marija Kalas – pisma i sećanja Toma Volfa, koja je prerasla u film. Šta vas, na osnovu tog iskustva, više privlači, film ili pozorište?
Moj rad gotovo uvek osvetljava nešto nepredvidivo. Kad pravim izbore i donosim odluke u radu najvažniji je moj instinkt. Najveći deo svog glumačkog vremena posvetila sam filmu. Sa predstavom Marija Kalas – pisma i sećanja dobila sam priliku da po prvi put izađem na pozorišnu scenu. Bila sam uplašena, ali mi je to neverovatno iskustvo pružilo šansu za veliku i uzbudljivu međunarodnu turneju. Otuda mislim da igra u pozorištu i na filmu mogu biti jednako zahtevne i privlačne, ali svaka na svoj način. U pozorištu nema ponavljanja, kao glumac ste suočeni sa živom publikom koja ne oprašta greške, dok na filmu imate obilje vremena za korekcije i improvizacije, u čemu i jeste magija kinematografije. Čemu ćete se posvetiti zavisi od vaših ličnih sklonosti. Meni, lično, mnogo je lakše da igram na filmu. Bioskop je moja druga kuća.
Sa Marijom Kalas gostovali ste u Parizu, Rimu, Atini, Solunu, Istanbulu, Londonu, Monte Karlu, Los Anđelesu i Njujorku. Da li biste voleli da igrate i u Beogradu?
Beograd je divan grad. Imala sam čast da otvorim 45. Fest 2017, jer sam prethodne godine sa Emirom Kusturicom i Slobodom Mićalović u Srbiji snimila film Na mlečnom putu. Nekoliko godina ranije, mislim 2013, prisustvovala sam festivalu Kustendor, u Drvengradu. Rado bih došla u Beograd, kad bi mi se pružila prilika, da u njemu snimim i neki novi film.
Izvor: Novi Magazin
