Понекад мислим да ће нас наша логика уништити, прво морамо да пронађемо своје емоције
Једини грчки филм уврштен у Међународни такмичарски програм 63. Солунског фестивала, у трку за награду „Златни Александар” је „Тишина 6-9” грчког глумца, редитеља и сценаристе Христоса Пасалиса, који је светску премијеру летос имао на фестивалу у Карловим Варима.
Иако ово важи за дебитантски Пасалисов филм, он је у корежији са Силосом Цумеркасом већ режирао и стилски еклектички филм „Град и град”, необичан спој документарца, фикције и есеја, који говори о истребљењу Јевреја у Солуну, а који је зимус светску премијеру имао у Берлину. Христос Пасалис, иначе рођен у Солуну, познат је грчки позоришни и филмски глумац са сјајним улогама у филмовима Јоргоса Лантимоса и високо вреднованом позоришном каријером која осим његових глумачких постигнућа обухвата и писање позоришних комада и позоришну режију.
Његов ауторски филм „Тишина 6-9” прича о љубави између Ариса (Христос Пасалис) и Ане (Ангелики Папуља), пара који се сусреће једне вечери у полунапуштеном граду окруженом антенама које емитују чудне звукове и омогућавају пренос људских гласова. У овом бизарном свету налик на снове, где ствари не изгледају сасвим у реду – укључујући и понашање људи – ове две усамљене душе постепено почињу да развијају осећања једна према другој. Ова меланхолична љубавна прича са својом очаравајућом атмосфером и упечатљивим визуелним приказима још један је значајан прилог савременом грчком филму који је у последњих десетак година у великом успону…
Ваш филм је чудан, делује бунтовнички, уживате у улози бунтовника?
То није свестан избор. Ваљда је то моја природа. Не знам. Не могу другачије.
Поигравате се и са реализмом иако вам је филм фантазмогоричан?
Мој проблем са реализмом је свуда, у сваком делу виртуелне реалности па сам покушао да у њега не верујем. Нисам сигуран ни да разумем шта је реализам и како бих филмским језиком могао прецизно да опишем сва унутрашња стања и покрете. Мој филм је заправо нека врста алуминијумске фолије. Он је између сна и неке врсте реалности коју можемо да препознамо из стварног живота. Знате на шта мислим, посебно на том политичком нивоу.
Ово је, дакле, дистопијска романса?
Неко би то могао тако назвати. Да бих створио овај свет какав видите у филму, избегао сам све знакове наше садашњости што јесте помало дистопијски, у смислу да место радње представља веома декадентну страну грчких предграђа. Основна мисао је била да служи сврси овог чудног света који видите у филму, а не да се коментарише грчка или европска стварност или светска стварност и облик који су наше заједнице почеле да попримају. Знао сам да се све што видите можете и овако прочитати. Можда и као мој политички коментар.
Важну улогу у филму имају те аудио-касете на којима је снимљена прошлост, може ли се то повезати са периодом диктатуре у Грчкој или са проблемима са „Златном зором”?
Не баш. Не могу да објасним много ствари али, ако генерализујем Грчка има своју златну прошлост Акропоља, Партенона, Платона и велике цивилизације и увек ту постоји замка јер људи поверују да су директни Сократови синови и кћери. То није истина. Историја је еволуирала. Многа нова племена и људи су дошли. Поштујем нашу религију јер је сјајна, али Грци имају проблем. И „Златна зора” је такође резултат везаности за славну прошлост „нас изабраних”, из цивилизације која је створила Европу. То је веома импресивна цивилизација, али ово нема везе ни са чим.
У наслову бројеви од шест до девет визуелно подсећају и на ознаке библијских јеванђеља?
Никада нисам размишљао о томе да је то фантастично, као у јеванђељима. Имам хришћанско порекло и некада, у тинејџерском добу, био сам веома религиозна особа. Постоји та мистерија и енигма у самим бројевима које су ми се допале за наслов филма. Човек се пита чему тишина и зашто од шест до девет и то ствара мистерију. И филм је на неки начин мистерија. Нисам тајанствена личност, али када су у питању филмови или песме, нема потребе да се све сриче. Понекад мислим да ће нас наша логика уништити, прво морамо да пронађемо своје емоције.
А шта за вас значи тишина?
Један од основних проблема људи, а и мој је, јесте бука у глави и гласови које слушам све време. Ћутање, тишина, нешто је као циљ који бих желео да постигнем или делимично остварим. То је веома важна ствар. Тишина, посебно данас кад 24/7 никада нисте сами са собом на суштински начин. То мора да се учи у школама – како да ћутиш и да се некако вратиш себи.
Постоји та зграда, хотел у којем је тишина прописана, а становници су нека врста заточеника. Можете ли нам рећи нешто више о идеји визуелног простора?
То је естетска одлука, ово је заједнички језик за многе уметнике. Франц Кафка је увек имао утицај на мене од како сам прочитао његово „Суђење” и његова атмосфера ме је некако очарала. То је веома занимљива атмосфера и веома занимљив тон. Претпостављам да део мог филма естетски потиче из Кафкиних романа, на неки начин и те бирократске, декадентне глупости која је истовремено и веома опасна. Такође, за мене је сјајна ствар код Кафке то што су све бирократе прилично идиотске, али и опасне што је и данас веома релевантно. Политички говорећи и политичари који данас имају моћ или су је одувек имали, прилично су идиотски. Могу да нас лажу све време, а ми то „купујемо”.
Импресивна је сцена огромног поља аутомобила, на којем шачица људи протестује против касета прошлости, а лидер протеста је готово усамљен?
Потпуно сте у праву. То је иначе стварно место на којем се складиште аутомобили одузети због дугова и неизмирених банкарских кредита грчких грађана. А протести које видите су узалудни протести који не воде никуда. То је оно што разумемо из тог тужног, врло ниског виолинског кључа. Узрок је већ изгубљен на неки начин. У сваком случају, мој филм у суштини говори о потреби заборава. А потреба да се сећамо и једног и другог је легитимно у нашим личним животима. Морамо да заборављамо, а понекад треба да се сетимо и обрнуто. Склон сам да памтим ствари које желим да заборавим и обрнуто. Зато можда треба да постоји библиотека наших сећања у коју по потреби улазимо.
У таквој библиотеци у вашем филму је и фотографија Николе Тесле?
У филму за мене има много смешних ствари, али су оне скривене или веома суптилне. И фотографија Николе Тесле је део тога. Овог бизарног и смешног света. Стари мајор је био Никола Тесла, а његов лик на фотографији је повезан наравно са радио таласима са таласима, енергетским градом и тим касетама. То је као мала шала у овој мрачној причи о апсурдном свету у којем морају да се поштују правила и у којем се границе не прелазе. У Грчкој, током пандемије, морали смо да шаљемо поруке ако смо хтели да изађемо напоље. Сценарио је написан пре пандемије, али су у њега ушли и неки елементи наше скорашње стварности. Држава, влада, они уводе та правила, а ми их поштујемо. У том смислу, уметници су понекад корисни – они су ти који то преиспитују. Мој циљ је био да створим свет у коме бих желео да живим, колико год то изгледало дистопијски или утопијски.
Извор: Дубравка Лакић/politika.rs
