Пише: Радмило Марковић
У дану када смо разговарали са Владимиром Вучковићем, објављен је рад његових некадашњих колега из Фискалног савета – Павла Петровића, Данка Брчеревића и Слободана Минића – под називом “Привредни развој Србије: Између изградње институција и замке средње развијености”. Вучковић је 10 година био члан Фискалног савета, а данас је водећи предавач економије и директор програма за развој каријере Мокрогорске пословне школе.
“Србија је с оваквим трендовима и односом према институцијама осуђена на неуспех. Привредни модел који свој ослонац види у држави, уско повезаним домаћим елитама и страним инвеститорима вођеним јефтиним природним и људским ресурсима – може донети само краткорочне макроекономске добитке. Дугорочно, такав приступ неизбежно води у стагнацију, јер све више потчињава економију привилегованој елити која гуши конкуренцију, иновације и друштвену мобилност.
Стога, само дубока реформа, тј. изградња инклузивног институционалног система, може променити путању земље која већ предуго функционише знатно испод својих могућности. То неће бити лако, јер задире у саме темеље постојећег поретка и директно удара на интересе моћних и укорењених структура. Међутим, управо изградња таквог система, који почива на владавини права, конкурентној тржишној утакмици, јасним, предвидивим и једнаким правилима за све једини је начин да Србија обезбеди стабилан економски просперитет и придружи се земљама са високим дохотком”, пишу Петровић, Брчеревић и Минић.
Са Владимиром Вучковићем причамо управо о тој замци – зашто једна земља, након достигнутог одређеног нивоа развоја, напросто не може даље да напредује без “дебелих” промена.
Владимир Вучковић: Добро што се то питање враћа, јер је веома актуелно и за нас и за друге. Реч је о томе да се земље заглављују на неком нивоу развоја између 10.000 и 15.000 долара БДП по глави становника. Успеју дотле да дођу, али изнад тога иде јако тешко и ту се заробе. На негативној страни је чињеница да је само трећина земаља то успела да превазиђе у последњих 20-30 година. На позитивној је што су то успеле све земље из централне и источне Европе, с којима се ми најчешће поредимо.
Ми осећамо да смо ту негде, а да немамо гориво да се попнемо изнад 14.000–15.000 долара.
И Светска банка указује на то, као и аутори које сте навели, а то је и генерално став стручне јавности: имали смо неко погонско гориво које се полако исцрпљује. Кад се уђе у структуру привредног раста, види се да је то била последица инвестиционе активности државе, страних директних инвестиција и ту можемо практично да станемо.
Зашто? Инвестиције државе су погурале грађевинску активност, стране директне инвестиције су погурале, између осталог, и рударство, а једино што се јавило ван радара је ИКТ (Информационо-комуникационе технологије) сектор. Једини је он имао аутономан раст мимо активности државе и страних инвеститора. Рекао бих да то није неуобичајено за прву фазу развоја, али је проблем – шта даље. Сад је право време да се о томе прича. Не можемо више толико да рачунамо на активност и на инвестиције државе, јер су оне су већ на око седам одсто.
Време: Али имамо Експо, који ће још две–три године да гура те инвестиције.
Држава у фискалној стратегији планира да то остане на седам одсто БДП, значи, нема раста који би додатно то погурао. Било нам је лако да те инвестиције у претходних 10-15 година расту, јер су оне пале у једном тренутку на само 2,5 одсто БДП, сада су седам. Чак и ако држава буде извршавала све што планира, што неће бити лако, и даље нећемо одатле имати импулс. Стране директне инвестиције већ падају, прошле године су биле благо позитивне – када се одбије прилив нових инвестиција и одлив капитала, дивиденди и профита, то се свело на само 300 милиона евра, а биле су на скоро две милијарде евра. Велико је питање шта ће бити с приливом инвестиција због кризе у Европи и свету, због наших све већих трошкова рада у еврима, јер нисмо уопште више толико конкурентни па инвеститори могу да се селе одавде, као што већ имамо случајеве, као и да ли ће и наша политичко-друштвена ситуација да одбије неке. Све то остаје да се види.
Дакле – не можеш више да рачунаш на државу, на странце тешко, и онда је питање – шта је са домаћим приватним сектором. То је тема о којој се прича већ неколико година и право је време да се сада бар крене у отклањање узрока због којих је слаб домаћи приватни сектор. Те узроке никада нисмо решили, ради се о оној фамозној причи о институцијама.
Заиста, нисмо их решили ни у претходних 15 година, ни деведесетих, ни након Другог светског рата – нама заправо треба да коначно пређемо ту степеницу и постанемо држава где су приватни сектор и предузетништво динамични, где се развијају и где настаје још нешто попут ИТ сектора.
А да би се тај приватни сектор развио, потребно је да људи буду слободни да размишљају, да инвестирају, а за то им треба заштита уговора, стабилност – и макроекономска и политичка – као и да осете да могу мимо јавних политика и званичне политике да пласирају своје производе. Овде је први импулс пословних људи да се вежу уз власт, јер ту виде могућност да добијају послове, а треба нам управо супротно: велики број предузећа која се оснивају и мимо таквог концепта посла.
Петровић, Брчеревић и Минић наводе и просечан број предузећа који се оснује на хиљаду становника: код нас је око 30, а у централној и источној Европи 79 предузећа. Значи, нисмо још увек спремни на те ствари.
То није добро. Наду даје један период који смо имали и који је у последњих 20-30 година, можемо рећи, “златно доба” за нас, то је негде од 2018. до 2023-24 у смислу просечних резултата, где смо ми нешто брже расли од окружења, од централне и источне Европе. Некако се видело оживљавање након фискалне консолидације, јер се, уз повољне међународне ветрове, јавио и тај предузетнички импулс.
Била је идеална ситуација – нулте каматне стопе, обиље новца…
Тако је, било је и тих ствари, додуше, после короне је кренула инфлација, али од 2015 до 2020. то се осетило. Онда су људи почели да дишу и да расту, иако не довољно, и иако је реч о традиционалним секторима привреде. Али показало се да може то и код нас, само да се пусти мало да се предузетници развију.
Пре неки дан је председник у интервјуу на РТС рекао, отприлике, ако бисмо радили процену економске исплативости, никад ништа не бисмо саградили. Значи, то се све градило онако без неког размишљања о томе да ли је то потребно, како и колико тога треба, када ће се исплатити… Све мање–више произвољно: на пример, за Експо никада није било расправе о томе зашто се баш то гради, а зашто не нешто друго, већ смо поново имали ситуацију из 2019. године, када је председник једноставно изашао на телевизију и рекао шта ће се градити по њиховом (приватном) плану који се тада звао “Србија 2025”.
То је важно питање – шта се све ради и какав је одабир приоритета. Мало се у смислу транспарентности и напредује, јер сада и у фискалној стратегији и у буџету имамо бар излистане пројекте које држава хоће да ради – сад се виде различите деонице путева и томе слично, па можемо бар мало више него раније да дискутујемо о томе. Али други део – зашто се ради – и даље остаје упитан. Нико од нас не може да буде ни довољно стручан, нити треба да процењује сваку деоницу пута, сваку куповину авиона, сваки државни пројекат, као што је Експо, као што је национални стадион. Држава је та која треба да доказује да нам је то потребно, без обзира на то шта ми мислили. Али тога нема.
Не бих се сложио да је то немогуће доказати и дати објашњење зашто је неки пројекат исплатив, јер у cost–benefit анализама постоји методологија којом се процењују ефекти и на дуги рок, и за све оно што је економски и што није економски показатељ – и то може да се преведе на економски показатељ. Дакле, ако по Србији градимо нешто што се води као Експо, иако то нема на први поглед велике везе са њим, можда то нема тренутну економску исплативост, али ако предвидимо да ће се ту развити нека активност, па да ће то донети неку вредност, онда то можемо да пројектујемо и да укључимо у резултат.
Да имамо такву врсту рачунице и објашњења, могли бисмо да седнемо и хладне главе кажемо – у реду, ово је убедљиво, или ово је можда превише оптимистично. Овако нам остаје да верујемо или не верујемо држави на реч, што није добро и онда испадамо по аутоматизму неко ко подржава или је против неког државног пројекта. Убеђујемо се речима да ли нам тај национални стадион или метро треба или не. У том суштинском смислу немамо напредак. Обавеза државе је да даје ту врсту анализа, а затим да ми много хладније гледамо да ли је то исплативо или није.
Које су последице таквог вођења те државне економске политике?
До сада смо имали позитивну последицу у смислу математичког добијања веће стопе раста. Ако си ти подигао јавна улагања с 2,5 на 7 одсто БДП, то је морало да нађе одраз и у већој стопи раста.
Могао си и да градиш и пирамиду па би опет добио већу стопу раста.
Добио би неки резултат, можда не баш такав да је била пирамида, ако се око ње ништа не би дешавало, зато што смо у том периоду имали неке несумњиве приоритете: да завршимо аутопутеве, ту није могло да се погреши много. Сад смо већ на терену – да ли нам је то све стварно потребно или није. И због тога је опрезнија анализа много потребнија него пре неколико година.
Рецимо “рафали” – ми можемо да причамо на основу сопственог утиска и осећаја да ли нам то треба или не, од кога ћемо се ми бранити, али ако бих ја видео неку анализу да се каже: државе улажу без обзира да ли су у НАТО или нису, тим пре ако ниси у НАТО, онда улажеш више, па да видимо неку војну доктрину, па да знамо да постоји стратегија, имали бисмо много више поверења да је то стварно потребно. Овако нам се ствара импулс да критикујемо.
Овакав начин улагања – а видели смо то и по новосадској надстрешници – носи са собом велике ризике од корупције. За ту пругу Београд – Суботица је било више од 130 подизвођача, па се цена повећавала… Колико грађани заправо губе због толике корупције – претпостављене, пошто још немамо никаквих судских случајева?
Ту опет постоји процена које је раније рађена. Ми се у најбољим данима и најбољим периодима “вртимо” око стопе раста од око четири одсто. И у овом “златном потпериоду” је то тако, а да имамо боље институције, које укључују и питање корупције, владавине права, то би без проблема било пет одсто. Дакле, један процентни поен или 25 одсто – толико би раст био већи и толико би више пара би било у систему – тиме би биле веће и плате – да можемо да имамо сређенију државу.
То се манифестује на много нивоа. Емпиријски докази, и код нас и у другим истраживањима, показују да је емиграција много већа из земаља у којима није сређено стање у држави. То је логично, али постоји и рачун за то. Дакле, било би много мање од 40.000 људи који одлазе сваке године из Србије или би се много више људи враћало од половине, отприлике, колико се процењује – само да имамо сређенију државу. И то је канал којим бисмо имали већи подстицај домаћем расту.
Ми ово процењујемо на основу вредног рада новинара и откривања различитих пропуста, као и на основу онога што неке међународне и домаће организације мере и где се то види – од показатеља глобалног управљања Светске банке, перцепције корупције Транспарентности, извештаја Репортера без граница, степена економске слободе Херитиџ фондације… Ту се види да смо ми лоше рангирани, што не ваља, а још је горе што у последњих 10 година по правилу имамо назадовање. Значи, баш у периоду кад би требало да се онај исцрпљени начин раста замени домаћим сектором, ми имамо погоршање услова за пословање тог домаћег сектора.
Не треба много да се види шта треба да буде фокус у решавању проблема. Увек су “наредне две недеље кључне”, али ова година стварно мора да буде прекретница, док још увек имамо неке резултате. Видимо јасно да се тај модел ближи крају, па морамо да пређемо у следећу фазу и да решавамо то полако – што би почело да даје резултате. Не смемо да за две-три године причамо како, ето, опет имамо неку рецесију, па морамо да смањујемо плате и пензије, па расправљамо око процента снижења и слично. Све је већ познато неко време, сад је светло на томе – поправљај државу да би створио услове да напредујеш и да коначно изађеш на зелену грану.
Ако се то не поправи, шта нам следује?
Ако се то не поправи, следује нам прво период умерено добрих стопа раста, где се неће одмах оголити ствар. Ове године ћемо да имамо око три одсто раст БДП, следеће године можда исто толико. Ако се не поквари стање у свету, имаћемо ми на основу тог реалног раста можда и неко побољшање дохотка и пензија, али доћи ће следећа криза, која ће оголити чињеницу да немамо више ни буџетске резерве ни снаге у привреди да се даље расте, и онда ћемо опет да причамо о томе да ли ће плате из буџетског сектора да расту уопште или само два одсто, или да морају да се смањују, као 2014. године
Увек је семе неке будуће ситуације посејано већ данас. Економисти су досадни јер стално враћају причу на здраве основе раста. Јер без тога нема ништа – све остало је прерасподела све мањег колача. Ту констатацију – да модел раста мора да се мења – имали смо барем три пута током моје каријере, која ево траје скоро 30 година.
Кад год се заврши циклус, увек се постави то питање: крајем деведесетих је било јасно да све мора да се мења, да се земља реинтегрише. Онда од 2000. па све до 2006–2008. постојао је огроман дефицит текућег биланса и потрошња је била заснована на приватизацији. Тад смо говорили “модел мора да се мења”, а криза из 2008. све је то оголила. Међутим, одмах након тога, ми крећемо у раскалашну буџетску потрошњу и причамо да модел мора да се мења. Зато што се модел није променио, 2014. дошли смо до тога да се смањују плате и пензије да би ствари дошле у нормалу.
Потом, 2015. хватамо неки корак и то траје све до данас. То је ово што сад имамо – држава се мало упристојила, долазе стране директне инвестиције, корона је то мало пореметила, али опет сада говоримо – модел мора да се мења. Дакле, у четири наврата – на крају деведесетих, 2008, 2014. и сада – причамо да модел привредног раста мора да се мења, а за све то време заправо држава диктира наше услове живота и пословања: кроз приватизацију, кроз задуживање, кроз прилив капитала, кроз подстицање страних инвестиција, кроз чињеницу да је увек сваку буџетску резерву до максимума користила за исплату плата и пензија. Никад приватни сектор током моје професионалне каријере није био у фокусу државе, никад – нити да се створе услови и једнака правила за све, нити да се у условима високе буџетске резерве мало више смање порези, намети и доприноси на рад – то је тек стидљиво повремено рађено, нити да се у крајњој линији упристоји инфраструктура до краја, сва изузев путева.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Да, али локални путеви су у катастрофалном стању.
Тако је, локални путеви, енергетика, комунална инфраструктура… То никад није урађено и то је жалосно.
Поменули сте колико се подижу плате у јавном сектору у последњих неколико година, слично је и са пензијама. Да ли нам толика повећања негде праве неки проблем?
Иде се до горње толерантне границе, до границе одрживости. Ми имамо аранжман са ММФ и здрава фискална правила за плате и пензије – маса пензија и зарада се држи на око 10 одсто БДП. То је максимум – није прешло максималну горњу границу, али све се држи у црвеној зони. Укупни дефицит је на три одсто БДП, а не треба да буде баш толики, није то пожељно за Србију. Он може да буде и мањи од два одсто и морао је да буде, али – није. Тако да се све то држи под контролом, али на граници пуцања. Не дај боже да опет екстерно дође нека криза, да опадну јавни приходи, онда би се поставило питање како то држати на тих 10 одсто БДП. У најмању руку раст би морао да буде много спорији, да не не причам опет о оној реформи зарада у јавном сектору и платних разреда којих нема већ колико година, а толико се о њој се причало. И поред те масе која није прекорачила границу одрживости, ми нисмо средили двориште у том делу.
Поставља се и вечито питање курса евра у односу на динар.
Економисти често кажу да је боље да курс мало клиза, да расте, него да је фиксиран. Јавност се по правилу мршти, јер и људима, па и привредницима, често одговара овај стабилан курс. Али опет, и ту може да дође до ситуације да, уместо да постоје блага померања сваке године за по динар-два, да евро са 117 оде за много динара увис, за кратак рок. Ми константно имамо дефицит у размени са светом и позната је прича да смо то покривали пре свега страним директним инвестицијама. Видимо да се и ту ствар окреће. Народна банка Србије има велике девизне резерве, али већ почиње мало да их троши и да интервенише на девизном тржишту. Шта ако се склопи толико лоше окружење да пресахне прилив капитала и да се све више троше девизне резерве? Онда бисмо дошли у ситуацију да нема више девиза за стабилност.
Одакле би се онда покривао тај дефицит?
Или из задуживања или померањем курса. Ни једно ни друго није добро ако је нагло. Боље је на време размишљати. Кад год постоје те епизоде да курс може да оде навише, Народна банка треба да пусти да се то деси. Истини за вољу, имали смо обиље капитала, па је НБС интервенисала и на другу страну, не можемо много да их кривимо.
Али није њихов мандат да држе фиксни курс.
Није, мандат су цене, али то се ради и преко стабилног курса. Када је реч о трошковима рада у Србији, они не би били толико увећани да је курс ишао навише. У еврима би наше зараде изгледале мање – што политички није баш добро, и у главама људи није баш добро – али биле би реалне. Имали бисмо у Србији реални пораст зарада, објективан, а не тај допинг који курс додаје на целу причу.
Ако и даље будемо држали фиксни курс, а ситуација се буде погоршавала, шта нас даље очекује?
Оваква ситуација може да траје докле је платнобилансна равнотежа мање-више ту, али ако дође до осеке капитала, онда курс може нагло да оде навише, што никоме не би одговарало. Чак и они који заговарају депресијацију не мисле да то треба нагло да се деси, већ то треба да буде контролисан процес. Уколико се деси нагло, онда није добро ни за кога, то је нова нестабилност, која може да подстакне даљи пораст цена, људи би се устручавали да инвестирају… Контрола свих тих процеса јако је важна, а на то се заборавља када се налазимо у добром периоду. Тада нам те ствари измичу из фокуса, али то је као са организмом – није довољно да јачаш само руке – мораш да водиш рачуна и о ногама и о срцу и о стомаку, дакле да о свему водиш рачуна у вођењу економске политике.
Извор: Време
