Kада су 6. маја 2012. године стигли први резултати председничких, парламентарних, покрајинских и локалних избора, председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић славодобитно је на конференцији за штампу рекао да се „можда не зна ко ће бити председник, али се зна ко ће бити премијер“. Штошта је још занимљивог изјавио, нарочито из данашње перспективе: победиће на наредним председничким изборима, јер се поред Томислава Николића и Бориса Тадића појавио неко трећи, а СПС ће на републичком нивоу убудуће бележити и по двадесет одсто подршке. Обраћање јавности је завршио речима: „Живела Србија!“
Данас, једанаест година касније, мало шта је исто. Поздрав с краја конференције преузео је моћнији партнер на власти, председник Србије и донедавно председник Српске напредне странке Александар Вучић, а исто важи и за до те 2012. године традиционалног коалиционог партнера СПС-а, Партију уједињених пензионера Србије. Дачићу и његовом коалиционом партнеру из Јединствене Србије Драгану Марковићу Палми су се пред децембарске изборе придружиле Зелена странка и Покрет „Наша Дрина“. Ни радости нема колико раније; уосталом, обраћање социјалиста након прошлогодишњих избора, када су играјући на карту путинофилије забележили бољи резултат него што се Вучићу и СНС-у било допало, више је личило на скуп ожалошћене породице неголи на говор највећих изборних победника.
Међутим, једно је идентично: стожерна порука предизборне кампање СПС-а, поред уобичајеног заговарања социјалне правде и заштите националних интереса, јесте да ће Дачић бити премијер. Само ближи Вучићу него Путину.
„Дачићева ’премијерска’ кампања је већ уобичајена ствар која одражава његов ’мангупски имиџ’, помало провокаторски, и самоувереност коју је ономад исказао када је рекао да се зна ко је будући председник Владе. С друге стране, он зна да неће платити никакву цену, јер премијер неће бити. Напросто, ужива у својој угодној позицији“, каже за НИН професор Факултета политичких наука Душан Спасојевић.
Kо то тамо у СПС-у пева против Вучића
Па опет, чини се да је текућа предизборна кампања доминантног СНС-а усмерена ка пацкама СПС-у колико и ка величању успеха актуелне власти, односно ка оцрњивању готово целе опозиције. Социјалистички кадар и директор ЈП „Србијагас“ Душан Бајатовић помало је неочекивано прошао кроз топлог зеца у изведби прорежимских таблоида. Сличан третман добио је и директор ЈП „Србијашуме“, социјалиста Игор Брауновић. Аналитичари наклоњени властима чешће су но иначе упозоравали да се Дачићу не сме беспоговорно веровати.
Но, једна је ствар када медијски инжењеринг треба да скрене пажњу јавности на коруптивни потенцијал могућег коалиционог партнера. Сасвим је друга када треба оспорити његов преговарачки потенцијал. Два процеса је понекад тешко разликовати. Kао када, примера ради, Вучић на Инстаграму подели кафански снимак на којем Дејан Димитријевић из Блаца, члан привременог општинског органа и четврти на листи СПС-а за тамошње одборнике, пева „Вучићу, педеру“.
Kада су 6. маја 2012. године стигли први резултати председничких, парламентарних, покрајинских и локалних избора, председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић славодобитно је на конференцији за штампу рекао да се „можда не зна ко ће бити председник, али се зна ко ће бити премијер“. Штошта је још занимљивог изјавио, нарочито из данашње перспективе: победиће на наредним председничким изборима, јер се поред Томислава Николића и Бориса Тадића појавио неко трећи, а СПС ће на републичком нивоу убудуће бележити и по двадесет одсто подршке. Обраћање јавности је завршио речима: „Живела Србија!“
адвертисемент
Данас, једанаест година касније, мало шта је исто. Поздрав с краја конференције преузео је моћнији партнер на власти, председник Србије и донедавно председник Српске напредне странке Александар Вучић, а исто важи и за до те 2012. године традиционалног коалиционог партнера СПС-а, Партију уједињених пензионера Србије. Дачићу и његовом коалиционом партнеру из Јединствене Србије Драгану Марковићу Палми су се пред децембарске изборе придружиле Зелена странка и Покрет „Наша Дрина“. Ни радости нема колико раније; уосталом, обраћање социјалиста након прошлогодишњих избора, када су играјући на карту путинофилије забележили бољи резултат него што се Вучићу и СНС-у било допало, више је личило на скуп ожалошћене породице неголи на говор највећих изборних победника.
Међутим, једно је идентично: стожерна порука предизборне кампање СПС-а, поред уобичајеног заговарања социјалне правде и заштите националних интереса, јесте да ће Дачић бити премијер. Само ближи Вучићу него Путину.
„Дачићева ’премијерска’ кампања је већ уобичајена ствар која одражава његов ’мангупски имиџ’, помало провокаторски, и самоувереност коју је ономад исказао када је рекао да се зна ко је будући председник Владе. С друге стране, он зна да неће платити никакву цену, јер премијер неће бити. Напросто, ужива у својој угодној позицији“, каже за НИН професор Факултета политичких наука Душан Спасојевић.
Kо то тамо у СПС-у пева против Вучића
Па опет, чини се да је текућа предизборна кампања доминантног СНС-а усмерена ка пацкама СПС-у колико и ка величању успеха актуелне власти, односно ка оцрњивању готово целе опозиције. Социјалистички кадар и директор ЈП „Србијагас“ Душан Бајатовић помало је неочекивано прошао кроз топлог зеца у изведби прорежимских таблоида. Сличан третман добио је и директор ЈП „Србијашуме“, социјалиста Игор Брауновић. Аналитичари наклоњени властима чешће су но иначе упозоравали да се Дачићу не сме беспоговорно веровати.
Но, једна је ствар када медијски инжењеринг треба да скрене пажњу јавности на коруптивни потенцијал могућег коалиционог партнера. Сасвим је друга када треба оспорити његов преговарачки потенцијал. Два процеса је понекад тешко разликовати. Kао када, примера ради, Вучић на Инстаграму подели кафански снимак на којем Дејан Димитријевић из Блаца, члан привременог општинског органа и четврти на листи СПС-а за тамошње одборнике, пева „Вучићу, педеру“.
адвертисемент „Толико о инвентивним програмима и плановима за будућност Србије. И зато, Србија не сме да стане“, написао је уз објаву председник Србије.
СПС је Димитријевића промптно искључио из странке, Вучићу је упутио извињење и подсетио га да сарадња с Дачићем неометано траје више од деценију. Ништа што Вучић и сам није знао, рецимо 26. новембра текуће године, када је у „Хит твиту“ односе са СПС-ом оценио као компликоване.
„Односи две странке се по правилу доводе у питање током изборних кампања. Тако је било 2014. и 2016, а и након избора 2022. године. Важно је да на крају увек заврше заједно, па је логично да се и сада то деси. Напади на СПС имају за циљ да поврате део бирача који је на прошлим изборима гласао за социјалисте, а можда и да преузму део њихове базе“, каже Спасојевић.
„Више никоме нећу да препуштам гласове“
Натезање канапа које би довело до откидања једног до два одсто гласова бирача одвија се на више фронтова. Свестан је тога и Дачић, који је у интервјуу за Тањуг рекао да би „сваки резултат испод десет одсто био неуспех“, али и да то не значи да СПС мора да по сваку цену буде у власти.
„Одлука је на Српској напредној странци. Ми хоћемо, а ако они не желе, никакав проблем није. Има других партија с којима ће разговарати о томе, али поузданијег партнера од нас нема, чак ни на њиховој листи“, закључио је Дачић.
Спасојевић у спомињању десет одсто гласова види Дачићев покушај мобилизације својих гласача, а у његовом делимичном ограђивању од учешћа у наредној власти препознаје поруку упућену напредњацима: од свих понуђених опција, СПС ипак има највећи преговарачки потенцијал. У предизборној предигри учествовао је и сам Вучић, рекавши у Хит твиту да изузетно поштује гласаче СПС-а, да има коректну сарадњу с Ивицом Дачићем, али да је „реалан и озбиљан човек“ и да „више никоме неће да препушта гласове, на било који начин“, јер „зна како то иде“.
Можда је председник Србије мислио на још давнију прошлост, ону из 2008. године, када је Дачић, упркос поодмаклим преговорима са Демократском странком Србије и Српском радикалном странком, одлучио да Владу формира с коалицијом окупљеном око Демократске странке. Пропратни документ ове постизборне рокаде био је Декларација о политичком помирењу и заједничкој одговорности коју су потписали ДС и СПС, а бројни аналитичари су Дачићеву одлуку тумачили као, из перспективе страначких интереса, далековиду.
„Дачић зна да је одлучивао, мада је боље рећи потврђивао победника, и 2008. и 2012. године и зна да је то замислив сценарио у будућности. С друге стране, у одговарајућим околностима се свакако нико неће обавезивати на обећања из кампање и не верујем да би гласачи опозиције замерили коалицију са СПС-ом ако би се тако срушила власт напредњака. То смо, на крају крајева, видели у Црној Гори, али и код нас, неколико пута“, закључује Спасојевић.
Реч је о игри на више колосека. С једне стране, социјалисти у Београду сигурно неће правити већину с опозицијом ако не буду сигурни да ће исто бити изводљиво на републичком нивоу. Можда неће ни тада. Умеју фиоке да буду дубоке, као што су се уверили неки опозициони политичари. Свестан је тога и Дачић, још од афере „Kофер“ из 2006. године, или од појављивања снимака његових састанака с Родољубом Радуловићем, чланом групе Дарка Шарића који је у бекству осуђен због шверца кокаина у Јужну Америку. Снимци су у јавност испливали 2015. године, а настали су коју годину раније.
Вучић је тада, након састанка с Дачићем, посредством јавног сервиса, преузео улогу тужилаштва и саопштио да није било доказа за подизање оптужнице против лидера социјалиста.
Извор: Стефан Славковић/nin.rs
